Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 297

Iz dnevnika izgubljene mladosti
295
da jenjavaju. Najmanje su brinuli o duši, a najviše da na vreme dobijem
dovoljnu dozu sedativa kako im ne bih zadavao probleme.
Prestao sam da osećam. Postalo mi je svejedno šta će uraditi sa
mnom, tačnije, sa mojim telom. Doktorima sam služio za svakojaka
ispitivanja. Jedne večeri su naredili da mi se obrije glava kako bi me
ujutru podvrgli novom eksperimentu.
Odveli su me u posebnu sobu, gde su sprovodili oglede na pacijentima.
Na glavu su mi prikačili elektrode. Preda mnom je bilo razapeto
platno, dok je iza mene bio stakleni zid, ispred kog su stajali
doktori i čekali da istraživanje otpočne. Pokrenuli su projektor i na
platnu su počele da se smenjuju slike. Nisam verovao da će im ogled
uspeti jer nisam primao nadražaje, samo sam zurio u njih. U početku
sam posmatrao geometrijska tela, koja su se pretvorila u mrlje, na
koje je trebalo da imam određenje asocijacije, ali oči bi prenele samo
ono što vide i slika bi nestala, neimenovana, čim bi se druga ukazala
i tako ukrug.
Pozvali su majku. Rekli su joj da me vodi i da mi ne mogu pomoći.
Učinili su ono što je nauka od njih zahtevala, više nemaju načina da
ispituju moje stanje. Rekli su joj da se moli – sve je bilo božja volja.
III
Draga majko,
Znam da ti nisam miljenik i da ti je jedina želja da nazad dobiješ
svoju Teodoru, svoj dar od boga. Ali nije uvek onako kako želimo.
Nadam se da ti oboje ostajemo u lepom sećanju. Nemoj mi zameriti
što ću Teu povesti sa sobom.
Uvek sam te voleo.
V.
Nisam nameravao da sebi oduzmem život. Želeo sam da se oslobodim
nečega što nije bilo moje – koža u kojoj sam živeo. Ponovo
su me zatvorili. Ovoga puta me nisu podvrgavali nikakvim analizama
niti ekperimentima. Obukli su mi ludačku košulju i rekli da će me
zadržati sve dok mi ne bude bolje. Bilo mi je bolje tek kada više nisu
imali mesta za mene, tada sam i prestao da im budem zanimljiv. U
sanatorijumu sam proveo dve godine, osam meseci i jedanaest dana.