Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 295

293
Marija Milosavljević
IZ DNEVNIKA
IZGUBLJENE MLADOSTI
I
Bogu nisam pribegavao ni u najtežim trenucima.
Od početka mi nije bio naklonjen. Zašto bih morao da mu se
molim sada, kada je već sve svršeno? Iz vene je isteklo poslednje
zrno dobrote prema čitavom svetu.
Sunce nas je tog leta pržilo svom svojom silinom. Provirivao sam
kroz zastore na prozorima i posmatrao grad. Lebdelo je u svojoj praznini,
rastočen na žile i kapilare. Nisam smeo da izlazim među svet.
Majka je najviše strahovala. Nipošto je nisam mogao odgovoriti da
mi ne meri temperaturu svaki put kada se zacrvenim. Mom nezdravom
stanju nalazila je opravdanje u nepovoljnim vremenskim uslovima.
Bio sam zdrav, jedino koža u kojoj sam živeo, nije bila moja, ne
zbog letnje žege, već zato što od rođenja nisam pripadao sebi. Kada
sam joj to saopštio, molila se čitav sat da me bog urazumi. Nisam
hteo da je razočaram, ali njen bog tu ništa nije mogao. Pred njim smo
svi isti, zar ne?
Sutradan je razgovarala sa nekim. Čuo sam je kako šapuće u slušalicu:
„Sigurno ima zapaljenje mozga čim govori takve gluposti.
Možda je zbog vrućine skrenula?“ U početku je često vodila takve i
slične razgovore, i sama postavljala dijagnoze, a potom zaćutala.
Doktoru sam odlazio vrlo predano. Lečio me je, ako tako smem
da kažem, naš porodični lekar, iako nisam bolovao ni od kakve bolesti.