Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 29

Anđelko 27
pojeo komad hleba premazan sirom, na brzinu popio kafu iz najmanje
šoljice koju su imali, proverio da li mu je olovka u džepu, mahnuo
majci i krenuo prema preduzeću.
Ana sedi na tremu i promatra život. Povremeno se začuju zvona
sa Crkve Svete Ane, onda se ona zamisli nad Svetom Anom, pa se
seti svih slika, ožive prizori, uskovitlaju se glasovi. Ponekad pomisli
i na Svetu mati Angelinu, koju su možda zvali Gina, na njene netruležne
kosti, iako je to s kostima teška gnjavaža. Svoje kosti Ana drži
pod konac, te su kosti u dobrom stanju, čvrste su, nije bilo nikakvih
lomova, nema ni osteoporoze, šta bi više, ćuti, dobro je. Bude dana
kad stane pred ogledalo, zagleda se u svoj nos. Kako je čudno to s
nosom, nekad je imala lep, pravilan nos, gotovo savršen, ali se onda
on s godinama zbaburao, otekao, pore su se raširile, a fini kapilari
ispleli svoju mrežu i sad je to jedan od najružnijih noseva koje je videla.
Više nema lep nos. To je sad prošlost.
Razmišljanje joj prekine Grandin lavež, neko je na kapiji. Dan je
vreo, pa na glavu stavlja veliki crveni sombrero. Vižla se polako smiruje,
iako je na ulici graja, jer danas hodža, čija je kuća preko puta
vile „Fazanka“, skida uroke.
Otvara kapiju i oči joj stanu. Pred njom stoji Anđelko, sed i lep,
a iza njega igraju hodžina deca, sva u nekim belim nošnjama. Pruža
joj ruku, ona ga gleda, ne izgovaraju nijednu reč. To traje nekoliko
trenutaka, a onda Granda zalaje, hodžina deca se pretvore u leptire i
odlete prema polju. Ana ih gleda kako nestaju i razmišlja o tome da
li leptiri zaista žive samo jedan dan.