Pismo za Estebana i druge priče August 2020

284 Mirjana Dimitrijević Stojim i plašim se da mrdnem. Do mene stižu zvuci škripanja podnih dasaka, ali mi se čini kao da se neko kikoće. Uvo mi miluje lagani šapat: ,,Danice, sećaš li se našeg poljupca?“ U meni se javlja misao: ,,Ne, nemoguće je da je to Nataša, moja drugarica. Ona je umrla pre tri godine od raka. Kako je to moguće?“ Ćutim i ne odgovaram. Ne smem da odgovorim na njeno pitanje. Sve ove godine pokušavam da zaboravim taj letnji dan kada smo bile malo pijane od rođendanske žurke. Oduvek smo bile prisne drugarice, koje su volele da zajedno beže sa časova, zafrkavaju profesore, dele radost i tugu. Nataša je moju dušu poznavala i samo sam njoj mogla priznati svoju najveću tajnu. Niko osim nje to nije znao, ne smem da priznam od sramote. Znam da bi me porodica i okolina osudili zato što oni ne razumeju, zato što je to po njima ogrešenje o božje principe. Dok u meni naviru misli i sećanja, na usnama osećam zadah truleži. Povraća mi se, ali dajem sve od sebe da zadržim ono što imam u sebi, što ljubomorno čuvam od drugih. Zatvaram lagano oči u strahu da potisnem svoje nagone, dok mi usnama klizi nešto dlakavo. Počinje da me bocka i svrbi, ali je smrad nestajao. Malčice otvaram jedno oko i ugledam nešto što mi liči na pseću glavu. Malo bolje pogledam i čini mi se da vidim dlakavo lice žene, ili je to sve jedna zavesa od kose. U dlakama se cakle plave očice, koje su me podsetile na drugaricu Natašu. Vrištim: ,,Ah, ne, beži od mene!“ Udaram dlakavo biće nemilosrdno. Pada ka zemlji i vrišti poput mene. To su jezivi zvuci, koji paraju uši, probijaju bubnu opnu i zadaju neizdržljiv bol. Čudovište udara rukama po podnim daskama, proizvodeći jeziv, stalan ritam. Uzvikuje dok okreće odvratno lice ka meni: ,,Hajde, priznaj čega se plašiš! Priznaj svoju najveću tajnu! Ostavi muža sa kojim nisi srećna i budi svoja! Sad je trenutak!“ Tražim nešto da zapušim uši kako ne bih slušala. Ako sam mogla tolike godine da trpim, trpeću i dalje. Jeste da mi se muž često gadi kad me dodiruje, ne podnosim kako mi njegove ruke miluju telo. Mrsko mi je kada stavlja ruku između mojih nogu, misleći da me to loži. Naprotiv! Povraća mi se od toga jer više želim ženske ruke. Hoću ženske ruke koje maze, šetaju po koži i ostavljaju ljubavne tragove.

Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 286