Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 285

283
Mirjana Dimitrijević
DLAKAVA
Neko diše nad mojim čelom. Budim se uplašena sa srcem koje
lupa. Osvrćem se po sobi, ali ništa ne vidim. Učini mi se da je nešto
iza mene, osvrnem se, ali ničega nema.
Već je tri sata ujutru, ali ne mogu više da spavam. Dlake na koži
su mi nakostrešene iako nije hladno u sobi. Pokušavam da se setim
kada sam se zadnji put brijala. Ne sećam se više, svejedno mi je.
Moj muž je nekoliko dana na putu. Nazvao me je juče i rekao:
,,Hej, Danice, ostaću duže u Budimpešti, nisam završio sve poslove.
Ako ti nešto treba, čuj se sa mojom mamom. Ljubim te, ćao!“
Hm, on stvarno misli da ću nazvati njegovu mamu vešticu da se
žalim na nešto. Ni u snu! Ne podnosim svekrvu, koja me uvek gleda
popreko kao da sam nešto skrivila. A ona je kao neka svetica, šta li?
Odjednom, nešto prozuja pored mojih ušiju. Da nije komarac? Palim
svetlo, ali ne mogu da ga primetim. Zidovi su oko mene beli i bez ijedne
mrlje. Skoro smo krečili i još se trudim da ih ne zaprljam. Sramota me
je da prljam zidove mog belog zatvora sa prozorima bez rešetaka.
Ustajem polako sa kreveta jer ne mogu da spavam. Muka mi je
kao da ću da povratim. Možda je zbog obilne i masne večere? U stomaku
osećam komešanje kao da se hrana sprema da izađe iz njega.
Taman da se uhvatim za rukohvat stolice, kad mi ruku dodirne nešto
dlakavo. Čujem smeh iza sebe, opet se osvrnem i – ništa. Da li se
neko šali sa mnom? Nisam sigurna, ali opet drhtim od neke jeze.