Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 267

Bajka o suncu i suncokretu
265
sa nečim nepoznatim – kopkalo je zvezdu nad zvezdama da barem
izdaleka vidi svog vernog poklonika.
A na Zemlji? Postojano čekaše biljka da se pojavi njen izvor svetlosti
kako bi mu se pomolila. Kažu da biljke ne mogu imati oči, ali
to važi za sve druge, osim za ovu. Ona je imala oči samo za Sunce!
Svaki put kada bi ga ugledala, one su oživele. Tako je bilo i ovaj put.
Sunce malo ustuknu pred tim neviđenim prizorom. Međutim, tople
boje se razliše nebom u trenutku i pogledi im se sretoše. Bilo je tako
snažno da seizmolozi izmeriše najjači crveni potres u istoriji pogleda.
Kako je Sunce otpuštalo sve duže i toplije zrake, tako je biljka bivala
sve veća i zanosnija. Stanovnici tog mesta su još prepričavali
priču o ružnom pačetu i prelepom labudu, koja se takođe desila u njihovim
krajevima, a evo sad na pomolu nove legende, koja se nadovezuje
na nju. Neugledna biljka stasala je u najlepši cvet upravo sada,
pred njihovim očima.
Od tog dana, kažu, Sunce i biljka postali su nerazdvojni jer i kad
nisu bili fizički zajedno, ona je pratila Sunce svojim zaljubljenim pogledom,
okrećući se ka njemu, dok je ono sijalo samo za nju posebnim
sjajem.
Кoje bi drugo ime pristajalo takvom posvećeniku ljubavi sem
Suncokret? Šta je drugo moglo da uradi moćno Sunce, sem da se
oslobođeno zaljubi u Suncokret? Izbori su nekad, u retkim, odsudnim
trenucima, zaista suženi samo na potrebu za ličnom srećom i prevazilaze
usput potencijalne prepreke već samom odlukom da je vredno
boriti se za takav cilj.
Sunce i Suncokret postaše tako dva sjaja u jednom i živeli su voleći
se strasno i nežno do kraja vekova.