Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 221

219
Marijana Čanak
MRTVA LJUBAV NIKAD NE UMRE
Na Silvijin pokop Klara je došla u ružičastoj haljini, noseći crne
orhideje. Dostojanstveno prilazi kovčegu, stavlja cveće preko Silvijinog
stomaka, ne ljubi je u čelo, nego u vrh usne.
Prilazi Silvijina majka. „Vidi je, kô da spava. Sve mislim, sad će
ustati“, govori pa pomiluje Silviju po mrtvoj kosi.
„Lepa je, jelda?“, pita Klaru.
„Nikad lepša nije bila“, kaže Klara mirno. Onda uzima iz torbe bočicu
sa zelenom vodom, natopi njome rupčić pa obriše Silvijino čelo.
„Šta to radiš?“, pita je Silvijina majka grubo.
„Krv biljaka... da joj dâ snagu za put koji je pred njom“, izgovori
Klara kao da izgovara basmu. „A zašto ste joj obukli rolku usred
leta?“, pita Silvijinu majku.
Žena je pogleda i udalji se bez reči.
Silvijin muž prima izjave saučešća, ucveljeno se klanja svima,
gotovo da ljubi pružene ruke. Oči su mu crvene kao oči belih zečeva.
Klara bi mu ih izvadila kašikom, napravila bi od njih umak za zečetinu
pa bi ga naterala da jede. Kad im se pogledi sretnu, žila na slepoočnici
Silvijinog muža nabubri i zatitra.
„Proklet da je dan, čas i tren kad ga je srela!“ pomisli, a onda je
Silvijina deca uhvate za rub haljine.
„Teta Kala“, ponavljaju kao jedine reči koje umeju da izgovore.
Ne plaču. Niko ne plače.