Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 175

173
Đorđe Aćimović
SEČA
Prokleti voćnjak, ovaj trag je crn, opsidijan, rukavi zasukani, zima
je, neobrađena drška, ljubavnik me je pratio, „dabogda se ne vratili“,
bila bi kletva, uvlačim se u mrak, ruke, vrat, u sebe, u sekiru… Idemo
na put.
Bogatstvo tame u meni, govori, sada, naša čula su izigrana, jalova,
kontrolišem otrovnu volju…
U uglu mog oka, ruši se mesto, meso sa kostiju, skida se, kapa na
glavi, glava na panju, visi na grani…
Vodimo se mapom za slepe, ona govori, u potrazi za prošlim danima,
satima, arima, jutrima…
Put ka suncu, zubima, pogled, videli smo da znaci, svi isti, drveni,
prekucani, kose jedan drugi, prepliću prste, večnaja pamjat… I oprosti
im sve grehe.
Postoje stigme koje otkrivaju naše pretke, poroke… Osećam tamu
kada vas vidim, danas, ovde, ispod košulje, krošnje, ispod zemlje…
Uklonjeno poverenje, prekinut impuls za preživljavanje, glumac u
tragediji je daleko, još uvek prisiljen da ostane iza zavese… Drama
je o mitu, nasleđu, lažima i ostalim skrivalicama…
Otvara nam se put dugačak i izudaran, stigli smo, nedovršen,
vapaj, sa groblja, obaveze, počeću da se borim, ali još jedan dan, dve
ponoći…