Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 156

154
Dušan Pavlović
daltonista, znam da je to urođena bolest, znam da žene ne mogu da
je imaju, trudiću se da više odmaram oči. Hvala ni za šta, oftalmološki
šljamu! Možda taj vaš fakultet treba spaliti do temelja!
Provela sam sate na sofama raznih psihoterapeuta, pričala priče
iz svog detinjstva, analizirala svoje snove, plakala nad time što
nemam roditelje, terala strahove kognitivnim vežbama… Prijatnim
glasom govorili bi mi o sintonim i distonim poremećajima, o tome
kako je neophodno preuzeti odgovornost, o tome kako rastanci bole
fizički, a ne samo emotivno. Ali ja nisam došla da rešavam tuđe probleme,
dragi terapeuti, ja sam ovde zato što su iz mog života nestale
boje. Tačnije, neko ih je, a znamo svi i ko, ukrao.
Najzad sam shvatila da sam na pogrešnom mestu i da treba da se
obratim policiji. Međutim, organe reda primaju po niskosti koeficijenta
inteligencije. Gledali su me kao da prijavljujem da su me oteli
vanzemaljci i morala sam da odustanem jer je postalo prenaporno
ponavljati istu priču, koja je bila više nego jasna. Zločin, žrtva, dokaz.
Slučaj sam praktično sama rešila, na vama je samo da nađete tog lopova.
Sama ću ga pitati zašto ako mi date pet minuta sa njim u istoj
prostoriji. Ali oruđa prokletog sistema ne funkcionišu.
Tražila sam te sama, po svim kafićima i barovima u koje si me
vodio. Po parkovima gde si mi pričao bajke, u polupraznim bioskopskim
salama gde su se davale reprize ranih radova Pedra Almodovara,
koje si me naučio da volim. Kelneri i šankeri, prodavci u
knjižarama i skupim buticima počeli su da zaziru od mene zato što
sam ih svaki dan pitala da li su te videli. Naručivala sam margarite i
šampanjac, jastoga i karpačo, ostavljala ogromne bakšiše. Dok su odnosili
netaknuta jela i pića, pitala bih ih u poverenju da li su te videli,
gde blejiš i sa kim. Ali ti si ih preplašio ili potkupio ili zaveo svojom
slatkorečivošću i nisam uspevala ništa da saznam.
Prijatelji mi nisu bili od preterane pomoći. Većina je prestala da
se javlja na telefon ili odgovarao na poruke koje sam im slala očajna,
u pauzama bombardovanja tvog broja molbama, pretnjama, vapajima…
A možda oni nisu ni bili moji prijatelji, možda si ih ti doveo
u moj život. Ne mogu da se setim. Kao ni većine stvari koje su bile
pre tebe. Teško mi je da razlučim gde počinjem ja, a gde se završavaš
ti. To je suština ljubavi! Suština koju ti odbijaš da shvatiš ili se plašiš