Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 155

153
Dušan Pavlović
LEPOTICA
Ti si mi ukrao boje. Odneo si ih sa sobom kada si nestao u nepoznatom
pravcu i ostavio me da ležim slomljena na podu našeg doma,
nesposobna da te sprečim. Bili su mi potrebni sati da se saberem, da
ustanem, da počnem da dišem, samo da bih shvatila da si me lišio
onoga što mi je najvažnije u životu. Dala sam ti sve, ali to nije bilo
dovoljno. Hteo si ono što je bilo samo moje, ono što me je činilo jedinstvenom.
Kako si samo lukavo hvalio moje slike, govorio mi koliko
sam talentovana i kako ti se diže dok me gledaš kako stvaram
najdelikatnije nijanse mog ličnog multiverzuma. Tako si to zvao, to
su tvoje reči. Ja nikad nisam bila dobra sa rečima. Reči su lažljivice
i dvolične kučke. Zato sam slikala. Slikala sam istinu. Moj kolorit je
bio milijardu puta iskreniji od svake tvoje zavodljive rečenice kojom
bi mi ispirao mozak. Svako jutro, kada se probudim u svetu od asfalta,
cementa i peska, ostajem zapanjena tvojom okrutnošću. Samo
jedno pitanje ostaje. Zašto? Pitanje na koje nema odgovora, samo
praznina, koja boli i smrdi na arsen na umirućem živcu.
U početku nisam razumela šta se dogodilo, iako sam osećala u
stomaku. Uradili su mi hiljade testova na očima. Gledala sam kroz
mašine, izlagali su me svetlu, merili mi očni pritisak i pregledali očno
dno. Tražila sam drugo, treće, osamnaesto mišljenje… Svaki put dočekao
bi me isti nesigurni odgovor, ponekad neka sasvim idiotska
ideja i nijedna dijagnoza ili rešenje. Apsolutno sam svesna da nisam