Pismo za Estebana i druge priče August 2020

142 Darko Jovanović netaknut dok sam živ. Međutim, ispostavilo se da ne moraš da svodiš računicu sa đavolom kada sâm imaš dužnike, neka sami naplate svoje dugove. Dečko po imenu Dostojevski, a u rečenicama beznadežan slučaj, bio je redovan na berzi – moj prvi poljubac… Bacio sam rukavicu grbavoj sudbini i zgrabio trenutak, imao je ukus gumenih bombona i usne tako zatečene, taman toliko otvorene. Bilo je veče i nikog nije bilo u dvorištu škole da bude svedok zločina, mogao je da me ubije, a ja bih rekao da sam umro od ljubavi. Dogurao me je do zida, pomilovao mi je majku. Srce mi je kucalo plitko u grlu, nisam smeo da se izvinim, nisam mogao da se povučem, otvorio sam se poput skrcanog oraha: „Dečko, pišem dve strane za još jedan poljubac, neka budu dva, ja verujem u parove, dva dupeta, dva tucanja, dva ,’drugara’“, smejao sam se ludački, potpuno rešeno nastavio, ,,jebeš jedan.“ Čvrsto sam se držao za njegov vrat, kao davljenik za plivača, kao onaj što je rešio da se ne pokaje. Omirisao sam njegove usne – gumene bombone. Otišao sam to veče kući pocepanih usana i poderanih leđa i priznao da volim. Na stepeništu zgrade, umrljan krvlju, rekao sam: „Mama, znaš da nisam poljubio devojku.“ Ćutala je, ništa nije rekla, ni tada dok je gazom fino prelazila preko mojih usana ni kasnije. Nikada nismo više pričali o tome. Tih dana, dok sam bolovao, čuo sam priču o zaljubljenom Fjodoru; profesori su čitali o ljubavi, Fjodor „furioso“. *** Moje studije – voleo bih da me nema. Noć je vedra. Svi moji prijatelji igraju, zanose se. Primo. Već se vrtimo oko šipke. Secundo. Na podu smo, dok se sve pokreće i pod nama pulsira, lagano, u ritmu za ples. Tertio. Pijan sam toliko da pozdravljam sebe u ogledalu. Quatro. Piša mi se. Quinto. Monotono. Želim nekog sasvim nebitnog. Jebeš samoću. Sexto. Mesečina. Do zore me je na stepeništu Crkve Svetog Marka držala u svom naručju kao Mikelanđelova „Pieta“ Isusa mrtvog Hrista. Dok mi je gladila kosu, pljunula je: „Zašto propadamo?“ Nisam znao šta želi od mene, kako da odgovorim na takvo pitanje. Osvrnuo sam se i ugledao ono što je imalo da se vidi i što nisam želeo da vidim jer sam toliko puta video: trava, aleje, stazice… vazduh… Na kraju sam rekao: „Devojko, nisi u mom sistemu stvarnosti. Mislim da nam je sasvim dobro.“ Osetio sam po trzaju da po-

Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 144