Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 122

120
Hana Vučković
mlađe i od toga. Možda je to bilo zbog toga što je bio prilično nizak
i sitan, ili zbog toga što mu je okruglo lice bilo puno pega. Davorov
otac je, povremeno, u nekoj od sve ređih poseta, govorio da to mora
da je zbog toga što Profesor nema ženu i decu da mu jedu džigericu.
„Jesi li javio Vladi i Ljiljani?“
„Vi ste prvi kome sam rekao. Znate i sami da mama i tata neće
biti baš oduševljeni. Neće biti uopšte oduševljeni.“
„Ah… zato što nećeš završiti srednju?“
„A uz to sam i maloletan i biću dve godine mlađi od većine“, rekao
je Davor uz osmeh, za koji se nadao da izgleda nehajno. „I sve to
zbog, kako moja majka kaže, fakulteta za alkoholičare i neradnike.“
„Hmm… makar ne napuštaš srednju da bi fizikalisao, nego radi
studiranja. Možda nije najperspektivnije zanimanje, ali, hej, šta meni
fali. Nisam ni alkoholičar ni neradnik.“ Profesor je uzvratio osmeh.
„Ali moram i ja nešto da te zamolim pre nego što postaneš student i
popiješ svu pamet ovog sveta.“
„Šta to?“
„Da prestaneš da mi persiraš sada kada postajemo ravnopravni.“
„Ali vi ste i dalje moj profesor, samo sada i zvanično.“
„I baš u čast tog ozvaničenja želim da prestaneš da mi persiraš. Dogovoreno?“
To je izgovorio neobično strogo. Više se nije osmehivao.
„Kako vi… ti… kažeš.“
„E, tako. Ne brini, kad me vidiš na faksu, možeš da mi persiraš
do mile volje.“ Namignuo je. „Vidim, popio si pivo? Hoćemo još po
jedno?“
„Ne, ne. Moram da idem.“
„Sigurno?“
„Da. Moram da svratim do muzičke, rekli su mi da obavezno
dođem kad izađu rezultati.“
„Važi. Vidimo se, onda.“ Na Profesorovom licu je sada bio neki
čudan izraz, koji Davor nije umeo da objasni. „Hvala ti što si meni
prvom javio.“
Do kraja leta nije se više video sa Profesorom. Nije mu, doduše,
ni pao na pamet. Imao je veće stvari na njoj. Mada su se njegovi roditelji
pomirili sa činjenicom da će napustiti srednju školu da bi studirao
klavir, i dalje su izražavali nezadovoljstvo tom odlukom kad