Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 113

111
Neira Fazlović
ANDROID SA CVEĆEM
Na ovoj staroj transportnoj stanici na izgubljenoj planeti negde
na kraju Mlečnog puta vreme kao da je stalo. Sama sam i brojim sekunde,
koje nikako da prođu, dok slušam krupne kapi kiše kako udaraju
u stakleni krov iznad mene.
Ali ovo nije ona kiša o kojoj si mi pričala, kiša tvoje mladosti kad
si odrastala na Prvoj Zemlji pre toliko milenijuma. Ta kiša je bila
topla i donosila je život, ali samo nekoliko ovakvih kapljica metana
i sumporne kiseline nekome tvoje vrste donosi smrt.
Ja sam drugačija. Moja koža je metalna, moj mozak sintetski. Za
neke građa mog srca je jedino što je bitno, a ne ono što ga pokreće.
Ja nisam ljudsko biće.
Ili možda jesam. Teško je to više reći. Granice već odavno nisu
tako jasne. Ja bivam, volim i voljena sam. Zar to nije dovoljno?
Prvi put kad si me videla, bojala si se da mi priđeš. Ne zameram
ti, samo si čovek. Neki androidi su identični ljudima, ali ja sam dizajnirana
kao konstantni podsetnik na činjenicu da nismo vaši prijatelji.
Moja koža je potpuno bela, napravljena od materijala koji u
tvom svetu nije ni postojao, moje oči su od stakla, a moj glas pozajmljen
od nekoga ko već odavno nije više tu.
Ipak, u našem svetu mi nismo ti kojih se drugi plaše. Androidi su
sluge, tu su da rade sve što im se kaže, ali vi ste oni čije postojanje
izaziva nelagodu, strah, a u nekima i mržnju. Ja sam tu da te čuvam
i da čuvam nas od tebe.