N
OPTIMIST Kolumna
ije davno bila 2006.
godina kada je rijaliti
program najpre u
formi Velikog brata
stigao u Srbiju. Mišljenja su, kao i oko svakog
drugog
fenomena na ovim
prostorima, bila podeljena u dva tabora.
Na jednoj strani su bili
oni koji su ga hvalili
ne samo kao dobar vid zabave već kao odlično
sredstvo za razvoj socijalne inteligencije, dok su
na drugoj bili oni koji su ga svesrdno osporavali.
Zajedničko im je bilo samo to da su ga, manje ili
više, i jedni i drugi gledali. Pritom je i na jednoj i
na drugoj strani bilo i onih koji su ga pratili potpuno površno i onih koji su ulazili u mnogo dublju psihološku analizu procenjujući trenutnu
situaciju koju gledaju i stavljajući sebe u dati
kontekst, koristeći ga tako za razvoj sopstvene
ličnosti što je verovatno jedini ispravan pristup
kada je u pitanju ova forma TV programa.
Naime, dok gledamo Velikog Brata ili bilo koji
drugi rijaliti program deo našeg mozga koji prati
emocije drugih ljudi pažljivo analizira izraze lica
i suptilne promene u ponašanju učesnika. Pritom, emocije koje na taj način analiziramo nisu
odglumljene kao u tradicionalnim filmovima i
serijama nego prave emocije, one koje se zaista
dešavaju. Upravo na taj način možemo razvijati
sopstvenu socijalnu inteligenciju.
Tako je, međutim, bilo na početku. Za
manje od deset godina rijaliti program je postao
nešto potpuno drugačije, mada i dalje može poslužiti pomenutoj svrsi. Danas je on deo globalne mašinerije za hiperproizvodnju zvezda
kratkog daha uz Instagram i druge slične fenomene savremenog doba. I tu nema ništa neosporno. Svako, naime, ima pravo da radi šta
hoće, pa i da se proslavi onako kako sam želi. Mi
koji smo sa druge strane ekrana, odnosno monitora računara ili displeja mobilnog telefona,
odlučujemo da li ćemo ili nećemo biti konzumenti toga što nam se plasira i načina na koji
nam se to plasira. A, složićemo se verovatno svi,
način na koji se danas najlakše dolazi do 5 minuta slave i to doslovno 5 MINUTA, daleko je od
svih normativa lepog vaspitanja i kulturnog ponašanja. Biti obrazovan, kulturan i fin Ivanu Ljubi
14
www.optimist.rs
je 2006. još i moglo da prođe dok bi se danas on
teško izborio za svoju poziciju u moru u kom
vešto plivaju jedino Stefani, Diskrecija, Gastoz,
Oro i ostali njima slični. Za njih upaljena kamera,
kao i za svaku drugu normalnu, običnu, rijaliti
osobu predstavlja signal da pokažu najbolje od
sebe. Međutim, njihovo najbolje mereno najosnovnijim kriterijumima pristojnog ponašanja
zapravo je najgore što jedna osoba može da
pruži. Gora od njihovog ponašanja samo je činjenica da to što rade dobro prolazi. Trebalo
nam je samo par godina da od sablaznutosti ljubakanjem ispod jorgana dvoje učesnika Velikog
brata dođemo do live seksa u prime time programu, a potom i do rijalitija za koji su regrutovani učesnici od kojih se jedino tako nešto i
može očekivati. Sam seks, koliko god eksplicitan
u rijalitiju bio, najbezazlenija je stvar koja se tu
može videti u gomili drugih prostakluka i vulgarnosti. Štaviše, ako su već kao učesnici odabrani zgodni i (ne)zgodni mladi ljudi puni snage
i energije trebalo bi da se zabrinemo ako među
njima ne padne neki seks s obzirom na to šta sve
drugo u ovim programima pada. Moralne vrednosti, više od svega.
Shodno ovakvoj postavci stvari na srpskoj televiziji, jer sada gotovo da nema nacionalne TV frekvencije bez rijalitija sa gore
pomenutim karakteristikama, postavlja se pitanje da li je Srbija spremna i za seks dva muškarca
u rijalitiju, za početak makar samo ispod jorgana? Da bi se na to pitanje odgovorilo treba se
zapitati ko je publika koja te rijalitije gleda, ali
prevashodno ko ih emituje, odnosno kreira. Jer
da se razumemo, rijaliti ni u tom smislu više nije
rijaliti. Prvobitna ideja tvorca ovog formata je
bila da se publici ponudi stvarnost umesto
drama koje kreiraju pisci, scenaristi, reditelji, ali
je danas rijaliti stvaran samo zato što se dešava
u stvarnom vremenu. Mimo toga on je više režiran nego jedna pozorišna predstava. U samom
startu imamo postavku aktera smeštenih u neprirodne uslove, izolovane od stvarnog sveta i
kao takve izložene pogledima javnosti, ličnim i
međusobnim konfliktima. Dalje tu su i sami akteri često bolji glumci od onih koji se pojavljuju
na daskama koje život znače, jer to je njihova
scena i mnogi od njih su tu došli sa ciljem, bilo
da je on materijalne prirode, bilo da je u pitanju
želja za slavom usled koje su spremni na sve, a
prevashodno na prodaju sopstvene intime. Kroz