koju se, uz pomalo kritičarske odvažnosti a možda i srljanja put ishitrenih zaključaka, mogu prepoznati uticaji Svetlane Spaić, već dugi niz godina, najznačajnijeg imena srpske etno-muzike, i ovdašnjih guslarskim zapevavanja, ojkanja i uzvika, kao autohtonih muzičkih obrazaca ovog našeg podneblja( da razjasnimo ovu analogiju – Antonyja i Svetlanu Spaić spajaju njihov doprinos na jednom od recentnijih megalomonskih projekata Marine Abramović). Osim pomenutih, treba spomenuti i još tri uspele pesme ponuđene u okviru ove Hopelessness inditronične gozbe – Violent Man, koja budi asocijaciju na ono što smo voleli na albumima islandske škvadre Mum, te možda rutinski postavljenu ali ipak upečatljivu Why Did You Seperate? i Crisis, kao definitivno najsjajniji a samom pozicijom na albumu ipak dobrano skrajnuti dragulj na ovom vrsnom i po mnogo osnova privlačnom i vrednom izdanju.
Znatnom manje prostora u ovom tekstu posvetićemo solo-albumu Andyja Bella, naravno, ni trena ne osporavajući njegov značaj i njegove zasluge. Najposle, barem zaseban tekst zavređuju kolosalna postignuća Vinca Clarka na polju sint-popa i činjenica da su Erasure u poslednjih par albuma pokazali nenadani kvalitativni skok i svežinu, koja se obično povezuje sa mlađim i bolje pozicioniranim autorima i izvođačima. Torsten: The Beautiful Libertine je šesti Bellov solistički album i gotovo se direktno nadovezuje na prethodnika( Torsten: The Bareback Saint), uz ogradu da je ovaj album primetno narativnije orijentisan i većim delom označen nešto tamnijim tonovima i raspoloženjima. Uz možda izuzetak već na singlu predstavljene My Precious One, ostatak albuma u potpunosti je podređen konceptu i zahvatu ovovremenski jakim melanžom pop-kulture ojačane operete, nazovimo to tako, drugim sredstvima, Andy Bell kroz ovu novu priču o srećno-zlosrećnom Torstenu nanovo bezmalo u potpunosti daruje slike i crtice iz života nešto vremešnijeg i vidno iskusnijeg gej u zaista širokom podtematskom zamahu, a na planu muzike Bell prilično odvažno stupa iz žanra u žanr( ili preciznije, iz mikrožanra u mikrožanr). Kako je ovde reč o naglašenijoj narativnoj celini, teško je u malo reči izdvojiti najznačajnije ili najznamenitljivije delove, ali,
sint-pop inditronika uz guslarsko zapevavanje
Anohni & Andy Bell
piše: Zoran Janković
recimo, da duetska( Oooh Baby, You’ re So) Queercore!, u kojoj Bell dramatično i nadahnuto, a uz obilje autoironije ukršta vokalna koplja sa Lanom Pillay, možda predstavlja drugi vrhunac ove uspele i privlačne albumske ekstravagance, koje, kanda, svoju pravu meru i punoću ipak susreće ponajpre u inicijalnoj kabaretskoj / pozorišnoj postavci.
Vodič kroz gej Srbiju
57