House of Flamingo
vama privilegovanog španskog dečaka, ali i
jedan opušteniji i manje homofobičan odnos
prema homoseksualnosti u Španiji koja se sad
vidi kao „manje zlo“ u odnosu na „Arape“ i čak je
prihvatljiva „sa svojima“(Špancima). Brilijantno.
Kratki filmovi koji su fokus festivala
nisu razočarali, mada će mnogo proći dok mi se
neki ne dopadne toliko kao „Camionero“ koji je
pobedio 2013, inače jedini put kada se moj utisak kao prosečnog gledaoca poklopio sa mišljenjem žirija. Poštujem to što žiri gleda svetlo,
kadriranje i razne neke tehničke stvari (mada
nije da su u žiriju uvek ljudi kojima je to blisko,
ali ajde), ali meni je ključna jedna stvar – da li me
je film dodirnuo ili ne. To znači da narativi likova
moraju biti kompleksni, a ne jednodimenzionalni i da su uklopljeni u društveni kontekst, a ne
postavljeni u neki vakuum izdvojeni od prostora
i vremena i naravno – da je moguće da se svako
identifikuje sa njima i da ih oseti. To je utisak koji
se retko postiže i to mi je recimo nedostajalo u
svim kratkim filmovima domaće produkcije.
Nisu mi ostavili neki utisak. Čak i Prime time filmovi, koji su selektovani kao najbolji na festivalu, nisu oduševili. Ove godine je kratke
filmove bilo i mnogo teže ispratiti jer su išli ne-
Foto: Aleksandar Marković
prestano punih 10h i nemoguće je bilo pogledati sve. Mislim da to nije bila dobra ideja organizatora. Ipak, izdvaja se švedski film koji je i
pobedio, o Ingrid Ekman, onkološkoj pacijentkinji koja ostvaruje platonsku ljubav sa ženom
iz kućne nege, u kome je svakako jedna od najzapaženijih scena ona u kojoj žena u 67. godini
mastrurbira. Interesantna je i intervencija u Šekspira u filmu „Još uvek ruža“, upečatljiv