Franjo Frančič: TO SU BILI DANI
To je bilo onda kada su japanski poslovni ljudi išli po Bernardinu i tražili za svoje penzionere odgovarajuću turističku lokaciju za godišnje odmore. Malo su klimali glavama i klanjali se, smešili se i mislili svoje. Naravno da od velikog posla nije bilo ništa, samo se digla dževa u lokalnim novinama.
To je bilo onda kada su mornari koji su stigli u luku Koper uzalud tražili animir dame i prodavačice ljubavi. Mesecima su se vozikali i plovili na moru, potražnja je bila velika, ali ponuda nikakva. Curice su se zgražale kada su im nudili zelene banknote u zamenu za telesna uživanja.
To je bilo onda kada su se mnogi ložili na samoupravljanje i kada je odziv na izborima bio devedeset devet procenata, i svi kandidati na listama bi bili izabrani.
Bili su SOUR-i i SOUR-i, bio je i socijalizam a postojao je predmet samoupravljanje sa osnovima marksizma. Dvadeset, trideset godina vladali su isti kumovi.
To je bilo onda kada si u kockarnici u Portorožu mogao da sretneš pripadnike italijanske mafije. U Piranu se snimalo mnogo filmova B produkcije koje nikada nismo videli u bioskopima.
To je bilo onda kada su rudari iz Velenja još išli na letovanje u Fieso. To je bilo onda kada je u piransku luku uplovio šeik Kasahgogi, veliki trgovac oružjem. To jest, hteo je on, ali imao je preveliki brod da bi pristao u marinu. Na blistavoj jahti izdaleka smo videli kako se tiskaju lepotice i telohranitelji.
To je bilo onda kada su radni ljudi još ponekad letovali na moru. Sada na Bernardinu caruju Rusi i Mađari, kojima smo se do pre nekoliko godina podsmevali kada su kampovali u šatorima. Japanaca ima samo za uzorak. Sada saloni za masažu i ilegalne javne kuće rade punom parom. Sada nema više samoupravljanja, na izbore izađe samo polovina birača, iako na obali vlada ista boja.
Predmet samoupravljanje sa osnovima marksizma dobio je zamenu: etika, veronauka i domoljublje. Sada je u kockarnicama dosta i naše mafije, šta će nam tuđa. Sada u Piranu snimaju samo još reklamne spotove. Sada su svi skorojevići kupili jahte, iste onakve koje imaju šeici. Sada mnogi radni ljudi sanjaju o moru i godišnjem odmoru.
Život piči dalje, more se peni, galebi krešte, samo turisti divljaju kao neka.
To je bilo još onda kada nije bilo granice na Dragonji i često smo išli u Triban na istarska prirodna dobra i vino. Uveče su unutra bili dva-tri matorca koji su bili raspoloženi, pa bi u ruke uzeli bas, violine i staru harmoniku. Zarolali bi par pesmica, da se tresao sav bircuz.
U zimskim danima išli smo na Savudriju da bacamo mreže, da bismo ulovili dva-tri kilograma ribe list, lastavice, kojeg mola, škarpinu i hobotnicu. Već rano ujutro smo vadili mreže, imali smo “pašalere”, dve, tri milje na otvoreno more.
Ajme, more, težak je hleb ribara. Dešavalo se da je po više dana divljala opasna bura i nije bilo moguće dizati mreže. Tako sam se sa ortacima nalivao rumom i čekao na dobre vremenske prilike. Zatim su mreže bile pune đubreta, školjki, zvezda, korala, tako da smo ih čistili deset i više sati. Pa su onda ribe bile trule, a pojavila su se i jata
pašarina koje nisu imale cenu.
Jednom smo uhvatili mladog morskog psa i prodali smo ga gostioničaru. On je plaćao u naturi i opet smo imali nedelju dana za zimska putovanja. Pašarini su se prodavali ovako: jedno kilo ribe, litar vina! Tokom škuroburastih i hladnih zimskih noći s mojim ribarskim šefom sam zavijao po dvorištima:
“Pašarini, pašarini za vino, vino za pašarine!”
Obično me je plaćao manjim delom ulova i vinskom zamenom. Tako sam nekad imao trideset dva kilograma ribe u zamrzivaču i sto osam litara belog stonog vina na hranidbenoj knjižici. Onda su se pojavile nove granice, nove svađe, nove deobe. Ostalo nam je samo nešto mora, ribe i prijateljskih veza. Samo još retko se usudimo po kestenje i pečurke do Kaštela, Marušiča, Šterna.