Izgubljeno vreme se ne vraća i nema mrdanja.
23.55
3
28. avgust 2013.
Dečak je doneo dve oveće kese do naređanih kontejnera i ubacio ih unutra. Ustao sam sa klupe i zaputio se tamo. Sa ulice nasuprot meni, ka istom cilju, šepasajući levom nogom, pošao je još jedan parazit društva. Došli smo u isto vreme, klimnuli jedan drugom glavom. On se prihvatio jedne a ja druge kese.
– E pizda im materina – kaza, pokazujući mi dvolitarsku flašu piva, u kojoj beše za ¼ tečnosti.
– Samo da su stavili zatvarač, moglo se još upotrebiti. I imalo bi više.
Pronašao sam i stekao tek načeti mesni narezak, još upotrebljiv, nekoliko režanja šnicle i kobasice umazanih pireom, sparušena 3 limuna, poluispražnjenu pastu za zube. Pružih mu dve kocke čokolade, koju, zbog loših zuba, ne jedem. Hodajući stazom travnjaka, gledali smo u nebo i razgovarali o vremenu i mogućoj kiši. Kraj njegove klupe spustio sam ranac i otišao do prodavnice stotinak metara niže. Razgledao u gajbi na doksatu potamnele banane na rasprodaji i iz vanjskog frižidera izvadio 3 dvolitarske flaše piva i stavio ih na beton kraj gajbe. Udaljio se s njima kada je pred kasirku stupila gospođa tegleći prepunu korpu živežnih namernica.
Dok smo pili, saznadoh da je došao iz krasnog kurca:
– Posle sam zalutao – kaza
. – E, a kakav sam čovek bio!
Upita me šta ja radim.
– Sad pišem pesme – rekoh.
– O jednome snu ih pišem!
– E to ti nije loše – pogleda me.
– Ko zna, jebô te čvorak, gde to sve može da te odvede.
16.45
1. septembar 2013.
Bilo ih je petorica, adolescenata, navijača, „delija“ – iskaljivali su bes strepnji i obest i pevali:
„…bubnjevi tutnje i pesma se ori,
jedite govna, mi smo šampioni…“
Solidarisali su se i pljeskanjem raširenih šaka s uzdignutim rukama udarali susedne šake uzdignutih ruku… Mače je dremalo na kartonu u useku između travnjaka i oluka kada su naišli:
– Vidi strvinu, jebote – opazi ga kačketisani.
– Kao loptica je! – kaza plavušan.
– Imam ideju!
Dohvatio je za vrat mače i odmeravao ga na vrhu patike; mače mu se umiljavalo.
Kladio se da će ga „degaširanjem“ prebaciti preko autobusa u prolazu na suprotnu stranu ulice.
Uspeo je: mače je „degaširano“ preletelo autobus i palo u šiblje iza trotoara i izgubilo se u svoj svet, maukajući.
– Care! Šampione! – isplaćivali su ga ostali.
Prošli su pored kafića-kladionice u kojem su kraj nekoliko paralelnih ekrana nakurčeni debili blenuli u sportska dešavanja. Zaobišao sam parkirana vozila i pošao niz ulicu, zagledan u spuštene roletne iza kojih su uhranjeni idioti pratili na TV-u nekog svog Brata, u hipnotisanom jadu nedostojnom ljudskosti.
„Mi smo pronašli sreću“, klicali su poslednji ljudi, žmirkajući očima.
Vetar je povijao vrhove jablanova na keju, i ničeg novog nema pod suncem.
20.20
4. septembar 2013.
– Ali za svoje pare, dragi gospodine, valjda imam pravo da sama izaberem koje ja kriške sira hoću – širila je ruke ofarbana gospođa, u 60-tim, pred još starijim čičom, u kariranoj izbledeloj košulji i s nekakvim kačketom na glavi.
– Verujte mi, gospođo – pokazivao joj je otkrivenu kačicu čiča – potpuno su mi iste felije na dnu kao i ove na vrhu. Nikakve tu razlike nema.
Gospođa se savila da uzme cegere sa zemlje i iznad gojnih joj sisa sevnuo je privezak na zlatnom lancu; procenjivao potrebnu silinu kidanja, onako, teorijski.
– Stoka seljačka – prosiktala je, probijajući se kroz masu ševrdajući guzicom.
– Mogu li da dobijem parče sira? – obratio sam se čiči, pružajući mu 50 dinara. – Za sendvič – dodadoh.
Stavio mi je lopaticama na foliju okrajak grude, ne mereći, koji rasporedih u polovinu kifle i parče lepinje.
– I kakav je sir? – upita me čiča.
– Retko dobar – iskreno, žvaćući, rekoh. – Odličan!
– A šta misliš – zamisli se čiča – na šta bi mi taj sir što ga jedeš ličio kada bi mi po kačici svojim naparfemisanim rukama svaka popišulja preturala?
Zamislih se i ja.
– Vidiš – rekoh. – Ni njoj to nije palo na pamet. Možda je bila neki funkcioner?
– Sve sami funkcioneri, menadžeri, intelektualci. Zaslužni stranački drugovi!... Pred izbore nas obilaze, grle i ljube, kunu se u nas, srpske domaćine, i u štalama se slikaju, malne će početi i krave da nam muzu, nabijem ih na kurac ovaj moj seljački.
– E kad sledeći put dođu – kazah – daj im ga da vežbaju mužu – smejasmo se zajedno.
10.25
7. septembar 2013.
Bio je stvarno kao oveći ker. Taj pacov, mislim…
Neko je na šut iza pijace bacio papirni džak, već nakvašen, iz čijih su poderotina virili ćoškovi nekih knjiga. Pomislio sam da su unutra slikovnice i bajke za omladinu i odrasle, ali sam ipak odlomio bagremovu mladicu da bih ga rascepio.
Šušteći se iz džaka ustremio na prut, sevajući sekutićima, i skoro ga pregrizao – da sam krenuo šakom ostao bih bez ruke spisateljske.
Jedva ga oterao mlateći ga stabljikom po leđima.
(Na jednom ostrvu u Pacifiku, vele, nakon nuklearnih probi, mislili su da ni bakterija nema. Zatekli su pacove. Ako i sjebemo same sebe, život će se nastaviti.)
Iznenadio se sadržinom džaka.
Mada neke skroz mokre, prelivene kečapom, ostacima kafe i svačim, bile su tu i knjige Ničea i Kjerkegora, „Filozofska istraživanja“ Vitgenštajna, „Kič – umetnost sreće“ A. Mola…
Izdvojio i obrisao „Ispovesti“ svetog Avgustina, Ibn Arabijeve „Dragulje mudrosti“, „Religiju“ Kolakovskog i „Izbeg od vremena“ Ljube Malnika.
Umotao ih u kesu i popeo se na trotoar.
Bulevarom su u oba smera besomučno pičila kola, kao u groznici. Ljudi su se mimoilazili, zagledani u sopstvena priviđenja. Ne znam kuda su išli.
Uprtio sam ranac i nastavio svojim putem, sâm protiv sebe.
13.10
– Sve sami funkcioneri, menadžeri, intelektualci. Zaslužni stranački drugovi!... Pred izbore nas obilaze, grle i ljube, kunu se u nas, srpske domaćine, i u štalama se slikaju, malne će početi i krave da nam muzu, nabijem ih na kurac ovaj moj seljački.
– E kad sledeći put dođu – kazah – daj im ga da vežbaju mužu – smejasmo se zajedno.
10.25
7. septembar 2013.
Bio je stvarno kao oveći ker. Taj pacov, mislim…
Neko je na šut iza pijace bacio papirni džak, već nakvašen, iz čijih su poderotina virili ćoškovi nekih knjiga. Pomislio sam da su unutra slikovnice i bajke za omladinu i odrasle, ali sam ipak odlomio bagremovu mladicu da bih ga rascepio.
Šušteći se iz džaka ustremio na prut, sevajući sekutićima, i skoro ga pregrizao – da sam krenuo šakom ostao bih bez ruke spisateljske.
Jedva ga oterao mlateći ga stabljikom po leđima.
(Na jednom ostrvu u Pacifiku, vele, nakon nuklearnih probi, mislili su da ni bakterija nema. Zatekli su pacove. Ako i sjebemo same sebe, život će se nastaviti.)
Iznenadio se sadržinom džaka.
Mada neke skroz mokre, prelivene kečapom, ostacima kafe i svačim, bile su tu i knjige Ničea i Kjerkegora, „Filozofska istraživanja“ Vitgenštajna, „Kič – umetnost sreće“ A. Mola…
Izdvojio i obrisao „Ispovesti“ svetog Avgustina, Ibn Arabijeve „Dragulje mudrosti“, „Religiju“ Kolakovskog i „Izbeg od vremena“ Ljube Malnika.
Umotao ih u kesu i popeo se na trotoar.
Bulevarom su u oba smera besomučno pičila kola, kao u groznici. Ljudi su se mimoilazili, zagledani u sopstvena priviđenja. Ne znam kuda su išli.
Uprtio sam ranac i nastavio svojim putem, sâm protiv sebe.
13.10