oboma, mi smo moderni robovi današnjice, gradimo
kule Vavilona koje će nestati s nekoliko izdisaja
vremena. Ostaće jedino kosti, identično kao kad
završim s ovom štrucom, štrucu možda nađu naučnici,
možda bar uvide savršen recept moje majke za
pripremu mesa, a mene i Dacu, otkriće jedino njen
dijabetes i moj ožiljak na mumificiranoj teksturi kože.
Palata predsjednika i hostel su tako blizu, šta li je
razlikovalo nebo da onaj buco sjedi tamo, a ja ovdje?
Sveti Đorđe nije o tome odlučivao, jer da jeste, sad bi
Lorejn i ja grijali stopala pod debelom dekom čekajući
kokice iz mikrovalne, tamo u Palati ili u Rimu, ili mom
selu. Možda da se vratim početku romana, bolje da
pišem njoj, roman može da sačeka.
Lorejn, grijao sam ruke bedrima plavog džinsa. Ono
veče kad si pravila pitu od jabuka, mirisala si na cimet,
uzeo sam te na podu Lorejn, jer jedino suvo tlo je
moglo da izdrži mladu krv i tvrdu kost. Negdje je neko
uzimao život, ja sam ga davao, prosipao po tebi, jecala
si, nisi plakala, glumio sam Stvoritelja, a pita je bila
djelo rođenja, gutao sam te preko stola s vrelim
tijestom u ustima. Stan, mirisao je na cimet, mirisao je
na život.
Da li da šaljem ovo sutra? Ponos pravi grčeve u glavi.
Bokseri ne šalju ovakva pisma ženama koje ne
odgovaraju.
59