Lorejn počinje da me ljuti, kao klica na debelom
krompiru javlja se želja za ljutnjom. Kakve gluposti,
kakav krompir, nisam ništa pošteno pojeo dugo, to je
teret prvoboraca. Šampion mora da padne! Udario
sam o sto kao Tito za Trst na slici Paje Jovanovića.
Valjda neću proći kao Tito u Trstu, bolje kao raja u
Trstu, sa tim jeftinim farmerkama.
Na poslu sam čitao Džojsa, divio se svakoj rečenici,
maštao da su moje, zatim se vraćao u stvarnost,
stalnim mušterijama davao ključeve. Nadzor nisam
palio, večeras sam svoj, moralan, pobožan. Telefon
zazvoni, poruka. Lorejn! Bacio sam Džojsa, ali ne,
mama javlja da sutra ona i otac dolaze do mene. Da li
mi treba nešto posebno osim što oni nose, a to je
značilo sve. Nekih šezdeset jaja, pet kilograma mesa,
voće, povrće, odjeća, izbjeglički reklo bi se, ali šta da
radim sa sardinama, sa šampionskom dijetom.
Samo vi dođite, napisao sam kratko i jasno. Treba
izdržati prebrižnost moje majke i disciplinu rođenog
oca koju nikad nisam posjedovao. Možda sad sa
boksom dokažem da ne pravi samo JNA prvake, no i
život sam, bez sistema, sam u sebi i sa sobom, možda
to ćaća konačno ugleda u meni.
Ostatak večeri vratio sam se Džojsu i kratkim prdežima
na koje bi i sam Džojs bio ponosan.
– Ovo drži u frižideru, neće ti se pokvariti, ovo su
paprike samo ih dosoli, one mogu stajati -nabrajala je
41