zato mi donosi sok od paradajza, nekad voćke.
Većinom sok, ona ima staklenik kod punice, tu sade
paradajz za pijacu i bogatune koji hoće paradajz u
januaru sa okusom ljeta.
Daca se znoji nad pultom, više umaže neukusni
mermer, no što ga obriše.
– Dobro je to, Daco, čisti se on sam, znaš kako
spomenici, nikad musavi.
– Da, da, lud si, Zorane, samo tako. Smijala se Daca,
dok Orijentir kuka pod svom tom jeftinom hemijom u
jastučastim rukama.
– Moram da idem, Daco, imam društvo danas, čuvaj se
i ne pretjeruj sa radom, ako šef bude nešto kukao
obrati se meni.
Oči su joj zasijale od sreće, osjetila je sigurnost,
ovakvom nikakvom, ali otkad sam zategnuo tijelo i
postao bokser, odnosno vreća jednom bokseru, šef je
blago zazirao od mene izbjegavajući konfrontaciju bez
potrebe. Prošli put me uhvatio da spavam, ništa nije
rekao, samo se zakašljao i pitao ima li posla.
Tomato-đus! Sisao sam čep idući u stan.
Grad se tek budi, auta galame industrijsku muziku koju
građani vole, ne ja, pljunuo sam s mosta u Vrbas i u
daljini poljubio zelenilo obale.
Stan je u užasu, čarape kao da sam imao četrnaest
stopala, na sve strane neuparene čarape, strpao sam
ih u ormar, sudoper nije radio. Zaostalo suđe sam
oprao u kupatilu, izračio sam stan. Na zidu slika Brusa
35