GM Business & Lifestyle #122 GM 122 PDF - Page 37

Pripremila: Vesna Kovačević vesna@gmbusiness.biz O n se, kaže, sa ovim tran- zicijama, koje je ponekad bolno gledati i teško njima upravljati, sretao kao investitor, član borda i kao CEO. Na početku karijere, pak, to je doživeo kao zaposleni i tada je postupio na najgori mogući način. Ovo je njegovo poučno iskustvo. Prava osoba za kompaniju MIPS Computersu pridružio se kao potpredsednik Marketinga i takođe preuzeo ulogu aktivnog VP-a Prodaje. Tokom prve godine kompanijskog života, priseća se, bio je živa vatra – neumoran u stvaranju i sprovođenju mogućnosti – ukrcavajući se bez razmišljanja u avion da bi odleteo bilo gde, bilo kada, samo da bi postigao „design win”. Radio je sa inženjeringom na pokušaju da se pronađe pravi proizvod za pravo tržište i dobije čip namenjen moćnim personalnim računarima. Sve to u isto vreme dok je pokušavao da izbistri kako da se pronađu prava tržišta, korisnici i prodajni procesi. Nije mnogo spavao, ali se, priznaje, provodio kao nikad u životu. I nakon godinu dana bilo je do- brih vesti. CEO koga je kompanija angažovala privremeno bio je za- menjen stalnim. Čip na kome su ra- dili bio je skoro dovršen i on je već ubeđivao rane adoptere da ga ugrade u njihove računare. Uradio je sjajne stvari skoro bez ikakvih resursa i doveo kompaniju na radar svake tehnološke publikacije. Seća se da mu se čiilo da je visok dva metra. Sve je bilo divno... dok ga novi CEO nije pozvao na razgovor. „Ne sećam se više detalja, ali se sećam da sam ga čuo kako mi govori da je impresioniran time što sam postigao, a odmah zatim unutrašnjeg osećaja šoka i iznenađenja kada mi saopštava da kompanija treba da se skalira, a ja nisam prava osoba da to uradi. Čekajte! Šta? Na trenutak nisam mogao da dišem. Osećao sam se kao da me je neko udario u stomak. Kako je to moguće? Kako mislite da nisam prava osoba? Zar upravo nije nabrojao sve sjajne poslove koje sam uradio? Potvrdio je da je bilo mnogo napretka, ali je ukazao da je bilo i naglih ne- povezanih taktika bez koherentne strategije. Niko ne zna šta sam radio i ni ja ne bih mogao da objasnim zašto sam to radio kada bi me pitali. Kaže da samo bacam stvari na zid, a to nije procenjivanje. Ostao sam bez reči. Zar tako ne bi trebalo da izgleda prva godina startupa? Koprcajući se u pokušaju da sačuvam posao, povratio sam moć govora i upitao ga da li bih mogao da budem osoba koja će odvesti kompaniju na sledeći nivo. Na poverenje (koje sam cenio samo nekoliko godinama kasnije) složio se da bih i ja, mada je morao da počne da istražuje, mogao da budem kandidat za posao. A da bi se to završilo na najbolji način, dodelio mi je trenera da bi mi pomogao da razumem šta znači odvesti na sledeći nivo. Sećam se da sam u pripremi kupio sve knjige o menadžmentu koje sam mogao da nađem i pročitao ono malo literature koliko je bilo u to vreme o tome kako je menadžment male kompanije prešao u veću“, pri- seća se profesor Blank. I ovde počinje priča... „Nejasno se sećam kako idem na ručak sa mojim trenerom, finim plavokosim starim momkom koji je pokušavao da mi pomogne da naučim veštine potrebne da dorastem novom poslu. Problem je bio što sam se isključio. Čak i dok smo bili na savetovanju ja sam opsesivno razmišljao o promeni moje uloge, mojoj tituli i statusu. `Ne shvatam, sve sam to radio i sve je bilo sjajno. Zašto se bilo šta mora menjati?` Ali nikada nisam razmišljao o tome kako sam se osećao sa svojim trenerom. Danas mi je zaista neprijatno da priznam da nisam imao pojma šta trener pokušava da me nauči tokom više ručkova i nedelja. Kada smo odlazili na ručak jedino o čemu sam mogao da razmišljam bio sam ja i to kako su me iscedili. Bukvalno nisam obraćao nimalo pažnje. U mom podsvesnom besu bio sam neko do koga se nije moglo dopreti. Nije trebalo da budem iznenađen, ali opet sam bio, kada mi je mesec dana kasnije CEO rekao da je u izveštaju trenera navedeno da `imam da pređem dug put`. Kompanija je morala da