E-book Zorana Gavrilović - Sudbine dvojice Jovana | Page 45

su u njega uprte mnoge oči i da kao jedini prisutni
muški naslednik mora da zameni glavu porodice. U
mašti je zamišljao krajeve u kojima mu se nalaze
starija braća, mada nije bio siguran da li su živi i
kako su. Dobar deo plodova su morali da daju državi
obzirom da je trebalo hrane za vojsku. 1916. Godine
Kraljevina Crna Gora je kapitulirala pred AustroUgarskom i dobar deo vojnika se vratio svojim kućama. Sem izmenjene nadležnosti ništa se suštinski
nije promenilo u životima meštana. Kod Markišića
se javila nada da će uskoro videti Iva ali o njemu još
dugo nije bilo nikakvih vesti. Ipak svi su intuitivno
osećali da je živ i molili su se za njegov povratak.
Jovan je u ratnim uslovima završavao četvorogodišnju osnovnu školu, kao posledica toga je poraslo
njegovo interesovanje za knjige. Tako se branio od
pomisli šta se sve moglo desiti njegovom ocu i,
mada je to morao u to vreme da krije, potajno se
nadao da će sile Antante poraziti Austro-Ugarsku i
on videti svog oca živog i zdravog. Tako je i bilo.
1918. godine, kad je završen Prvi Svetski rat, Ivo se
vratio kući ranjen u ruku i osedeo, ali srećan što je
doprineo velikoj ratnoj pobedi i ponosan što se
pokazao kao junak.
Kad ga ugledaše na kapiji svi mu presrećno otrčaše u zagrljaj. Zatim ga okupaše, previše ranu,
okrepiše i pustiše da se odmori. Nazebao, gladan,
45