E-book Zorana Gavrilović - Sudbine dvojice Jovana | Page 17

jelom i pićem. „Razumeš li srpski?“ pitao ju je budući svekar. „Da“, stidljivo je odgovorila tražeći
pogledom mračni ugao ili sobu gde bi mogla da
zaplače.
U stvari, sve je bilo tako kako joj je Jovan pričao:
bogata kuća sa sobama za svakoga, amidžik kupatilo, na podovima ručno rađeni ćilimi, kreveti sa
heklanim prekrivačima, na prozorima heklane zavese. Ispred kuće se nalazio vrt sa cvećem, pored
golubarnik, iza pomijara i štala, a iza svega se prostirao veliki plac zvani Panađurište.
„ Živećeš kao princeza, treba samo malo vremena
da se svi naviknemo jedni na druge. Moji roditelji su
dobri ljudi, oni će neko vreme ovako reagovari a
zatim će te prihvatiti kao rod rođeni. Uostalom ako
ne bude tako ja sam čovek od zanata i stvoriću ti
kuću kakvu si sanjala u kojoj ćemo živeti bez obzira
na druge.“ Govorio je Jovan.
„ Jel nevina?“ pitao je otac Jovana.
„Anđeo“, odgovori Jovan.
„U tom slučaju, Đurđa, daj mi pušku da opalim
kao po običaju i da zovem kumove“, izusti otac.
„Majko odvedi buduću snaju u gostinsku sobu da
se odmori, želim da sve bude po protokolu, a ja
odoh do sveštenika da razgovaram s njim o krštenju
i venčanju“ odgovori Jovan.
17