CAFFE NELI
Sedim u kafeu posle burnih noćnih lumpovanja,
Bol u glavi jaka, a još teža sva moja sećanja.
Zubato je sunce, proleće rano, još je hladno,
pokoji prolaznik, smrzut, izgleda prilično jadno.
Pogledam sebe, sve mi je crno, sve tamno,
noćašnji mamurluk čini da mi ništa nije važno.
Potegoh za čašom, popih ostatak žuči, natašte,
cigare dim udahnu, sa usnama koje nekad ljubiše.
Pored mene pijanac bunca, pljuje ženu svoga srca,
propao od bolne priče, ostavljen od više udovica.
Njegova raspuštenica, gadura, sa tri propala braka,
iskoristila ga i dovela do potpunog finansijskog kraha.
Okrenuh glavu, dosta mi te mračne atmosfere,
digoh ruku za još tekućine, žestoke, bez mere.
U tom trenutku pojavi se ona, crnka, da li smo negde bili?
U divnoj haljini, duge kose, bademastih očiju, Neli.
Kroz glavu mi prođe misao: eh, kakva riba, prelepa.
Ona je pravnica vešta, življaše sa komšijom, Stepa.
Prilazi ka mome stolu, ispravih se odmah u naslonu.
Pruži mi ruku, belu, tanku, dugih prstiju, lakom namazanu.
Jel’ slobodno? Progovori boginja ova, baršunasto, umilno.
I pre nego sam nešto reko’, sede i pogleda me pohotno.
Kafa bi nam oboma izgleda prijala, da dođemo sebi?
Vidim, uživaš u meraku, ne želim da prekidam i smetam tebi.
I tako, reč po reč, uz kafu, nehajno, nikad kraja pričanju,
ona o poslu i dosta nedaća, a ja o samoći i svom bežanju.
Gledam te oči i videh joj dušu u razočaranju i samoći,
al’ vedra duha i puna nade u životne i božije moći.
34