Poštovani čitaoci,
U prethodnom pismu vodila sam vas u Gradinu, najbliži grad i administrativni centar opštine. Vaše primedbe su opravdane. Kažete da nisam dovoljno opisala grad i to je zaista tačno. Međutim, za ovu priču i moj zadatak izgled grada zaista nije važan. Ono što je važno jeste da sada znate da se u Slaviji mnogo polaže na ekološku zaštitu. A sada ću se vratiti na moj zadatak, kako funkcioniše zadruga. Već smo saznali da jedan točkić škripi. Da, mislim na Stevu. Treba to malo ispitati. Zato sam sinoć, dok smo Nenad, Anđa i ja pili čaj posle večere, ovoga puta u kuhinji, zamolila Nenada da me odvede u vinariju i upozna sa tim Stevom, neradnikom i ispičuturom, kako ga je Nenad predstavio.
“ Hoćeš li da idemo peške ili biciklima?”, pitao me
Nenad.“ Koliko je daleko?”, upitah umesto odgovora.“ Oko dva kilometra”, reče Nenad.“ Pa onda ćemo peške, nije daleko”, rekoh ja.“ Dobro, ako ti tako kažeš”, reče Nenad.“ Onda, sutra posle doručka budi spremna. Obuj sportske patike bez visokih peta.”
Nasmejah se. Znala sam da mu smeta što sam na potpeticama viša od njega.
“ Bata bi voleo da je viši”, reče Anđa.“ Uvek je zavideo Andriji na visini.”
“ Pa šta da radim kad moj Dobrota nije tako visok. Andrija je visok na ujaka, a to je već druga loza.”
98