“ Misliš da će tako brzo?”, upitah začuđeno.
“ Hoće”, reče Nena.“ Oni treba samo da potpišu šta treba, ostalo sve ide elektronski. Kad uđe u sistem, prenos je izvršen i sistem ti izbaci vlasnički list.”
“ A takse?”, upitah znajući da svaka država uzima ogromne namete na takve transakcije.
“ Nema taksi”, odreza Nevena.“ To je bilo u kapitalističko vreme kad su činovnici, odnosno radnici javne uprave, kako se tada govorilo, primali ogromne plate za gotovo nikakav rad – lupanje pečata i slanje stranaka sa jednog šaltera na drugi.”
“ Neno, i vi ste komunista?!”, uzviknuh jer nisam očekivala od jedne žene u njenim godinama, usto lekarke, da ima takav stav prema društvenim pitanjima.
“ Nema više komunista”, reče Nevena,“ ali ne moraš biti komunista da znaš šta u državnoj upravi ne valja.”“ Misliš da je za to kriv kapitalizam?”, upita Sami.“ Ne, ne mislim. Znam da državna uprava nema veze sa društveno-političkim sistemom, ali političke partije, stranke, imaju. Kako koja politička partija pobedi na izborima ona zaposli svoje ljude u javnoj i državnoj upravi i tako se to gomila od jednih izbora do drugih, po troje na jednom radnom mestu. Zato takozvane demokratske države imaju skup i neodrživ, narod bi rekao neizdrživ, birokratski aparat. Mi, fala bogu, nemamo novac, ni korupciju, ni skup činovnički aparat. Javna uprava je samo još jedna zadruga u zadružnom sistemu. Ponosna sam što je moj Deda učestvovao u njegovom stvaranju.”
86