Poštovani čitaoci,
Ovoga puta vas vodim u obližnji grad, administrativni centar ove opštine. Zove se Gradina i kažu da je u srednjem veku bio prestonica nekog srpskog vladara.
Prema dogovoru, izašli smo na kuhinjsku terasu da popijemo kafu. Za dugačkim stolom već su sedeli Nevena, Nenad i Anđa, a na stolu je već bio tanjir sa Anđinim kolačićima. Ona se odmah udalji da donese i kafu, a Samer i Deda sedoše; Deda naspram Nevene, ja naspram Nenada. Za Anđu su ostale dve stolice: u čelu stola, gde obično sedi Deda, i u začelju. Anđa donese poslužavnik sa šoljicama i staklenim bokalićem u kome je bila kafa i spusti na sto, pa sede u začelje. Nevena se podiže i nasu kafu u šoljice. Ja uzeh kolačić i videh da je potpuno svež.“ Anđo, ovo si jutros ispekla?”, upitah.“ Da, jesu li dobri?”“ Izvrsni su”, rekoh oduševljeno mrveći kolačić u ustima,“ tope se u ustima.”
***
Ne malo iznenađenje me čekalo kad smo posle izašli pred kuću – na putu ispred kapije čekala su kola, ali to je bila zaprega sa kočijama u koja su bila upregnuta dva konja, vranac i belac. I ovde jedinstvo suprotnosti, pomislih.
Nenad se popeo na kočijaševo sedalo, a Deda je pomogao meni i Neni da se popnemo u fijaker.
“ Jesi li se kad vozila u fijakeru?”, upita me Deda.
80