Poštovani čitaoci,
U prethodnom pismu sam vam opisala svoj prvi dan u zadruzi Suvarija, prvi susret sa ljudima i upoznavanje. Takođe sam vam najavila razgovor i bliže upoznavanje sa Deda Učom, odnosno, Dobrotom Spasićem, vlasnikom i osnivačem prve zadruge u Slaviji, tada još uvek Srbiji. Ko je Deda Uča i zašto je tako bitan?
Deda Uča je pre svega pisac, bar sam ga ja prvo upoznala preko njegovih knjiga, dakle kao pisca.
Za američke pojmove, on nije uspešan pisac. Knjige su mu izlazile u malim tiražima, a ni to se ne rasproda. Dakle, od pisanja ne bi mogao da živi. Pa od čega onda živi, pitaćete. Od vina. Da, on je vlasnik jedne od najboljih vinarija, ne samo u Slaviji. Verujem da ste svi bar jednom u životu videli u prodavnici bocu sa natpisom „ Suvarija“. Ja jesam. U Minesoti, Vašingtonu, a verovatno i u drugim gradovima i državama širom Amerike i Kanade. E, pa to je njegov proizvod, a proizvodi se upravo ovde odakle vam pišem. Mnogi od vas znaju da je to izvrsno vino, a verujte mi, ni knjige mu nisu loše. Ali, razlog za ovaj razgovor je pre svega zadruga.
Ujutru sam se probudila u uobičajeno vreme- u šest sati po srednjeevropskom vremenu. Sad je u Vašingtonu ponoć, setih se i razgrnuh zavese pa izađoh na terasu. Prema položaju sunca, koje se nije videlo, zaključih da je terasa okrenuta zapadu.
54