Poštovani čitaoci ,
Dosad ste moje članke čitali u unutrašnjo-političkoj rubrici i znate me kao izveštača iz Kongresa . Ovoga puta , međutim , evo mene na sasvim novom zadatku – predstavljam vam se kao feljtonista i sledećih nekoliko nedelja ( ili meseci , zavisno koliko tema bude inspirativna ), čitaćete moja pisma-reportaže iz jedne nama udaljene i pretpostavljam većini prilično nepoznate zemlje - Slavije . Ja sam je za sebe nazvala Nova Utopija . Da li je stvarno utopija i koliko , pokušaću da za vas istražim i objasnim u seriji reportaža koju ćete čitati u Vašington Postu , vašim omiljenim novinama , od sada , pa , nadam se do Božića . Kako je došlo do toga da baš meni dodele ovako zahtevan zadatak ? Pretpostavljam da je za to krivo moje poznavanje jezika koji se u toj zemlji govori . Naime , završila sam slavistiku na Državnom Univerzitetu u Vašingtonu . Reći ćete " Kakav je to lud izbor !?" Da , možda ste u pravu , ali , pri izboru fakulteta ja sam se pre svega rukovodila svojim interesovanjima , a ne time šta ću raditi kad završim . Još kao devojčica sam zavolela rusku i , zamislite , jugoslovensku , književnost . Mnogo sam zavolela knjige i dok sam išla u srednju školu prosto sam ih gutala . Naročito sam volela ruske klasike . Čitala sam Dostojevskog , Turgenjeva , Tolstoja , pa čak i Gorkog i Šolohova , iako su me upozoravali da su oni proleterski ( komunistički ) pisci . A onda su mi do ruku došle " Priče iz davnine ", jugoslovenske spisateljice Ivane Brlić-Mažuranić , pa onda " Orlovi rano lete ", " Slavno
5