Poštovani čitaoci,
Dosad ste moje članke čitali u unutrašnjo-političkoj rubrici i znate me kao izveštača iz Kongresa. Ovoga puta, međutim, evo mene na sasvim novom zadatku – predstavljam vam se kao feljtonista i sledećih nekoliko nedelja( ili meseci, zavisno koliko tema bude inspirativna), čitaćete moja pisma-reportaže iz jedne nama udaljene i pretpostavljam većini prilično nepoznate zemlje- Slavije. Ja sam je za sebe nazvala Nova Utopija. Da li je stvarno utopija i koliko, pokušaću da za vas istražim i objasnim u seriji reportaža koju ćete čitati u Vašington Postu, vašim omiljenim novinama, od sada, pa, nadam se do Božića. Kako je došlo do toga da baš meni dodele ovako zahtevan zadatak? Pretpostavljam da je za to krivo moje poznavanje jezika koji se u toj zemlji govori. Naime, završila sam slavistiku na Državnom Univerzitetu u Vašingtonu. Reći ćete " Kakav je to lud izbor!?" Da, možda ste u pravu, ali, pri izboru fakulteta ja sam se pre svega rukovodila svojim interesovanjima, a ne time šta ću raditi kad završim. Još kao devojčica sam zavolela rusku i, zamislite, jugoslovensku, književnost. Mnogo sam zavolela knjige i dok sam išla u srednju školu prosto sam ih gutala. Naročito sam volela ruske klasike. Čitala sam Dostojevskog, Turgenjeva, Tolstoja, pa čak i Gorkog i Šolohova, iako su me upozoravali da su oni proleterski( komunistički) pisci. A onda su mi do ruku došle " Priče iz davnine ", jugoslovenske spisateljice Ivane Brlić-Mažuranić, pa onda " Orlovi rano lete ", " Slavno
5