Andrija se oprezno nakašlja. " Daro, prošla su ta vremena. To je bilo pre revolucije. Oće Sami da pomisli da smo mi neki nesretan narod."
" Naravno, naravno ", trže se Dara. " Oprostite, deco, zanela sam se. Nekad zaboravim u kom vremenu živim."
Ustala je i otišla u kuću. Vratila se noseći pladanj sa vrućim hlepčićima ili lepinjama, kako to ovde zovu. U drugoj ruci je nosila zastrug sa slatkom pavlakom.
" Evo, prihvatite se šta je bog dao, da ne pijete čaj na gladan stomak." Nasmejala se. " Moj Živko je imao običaj da kaže ' Kako da jedem na prazan stomak '. Posle toga bi pio pivo ili vino. Voleo je kapljicu veseli Živko. " A je l ' pio rakiju?", upita Andrija. " Nije u to doba još bilo rakije. Inače bi se skombrljao sa neke građevine, veselnik." " A šta je radio vaš muž?", upitah. " Radio je svašta i sve je umeo. Što vidi to napravi.
On je napravio prvu crkvu u Gradini." " Kako? Znači bio je hrišćanin!?", začudih se. " N-nee. Ni oni koji su ga unajmili da gradi crkvu još nisu bili hrišćani. U Gradini tada, svi smo bili staroverci, rodnoverni, ili jednostavno Sloveni." " A vi ste i tada bili prvosveštenica?" " Ne. To zvanje tada nije ni postojalo. Imali smo vrača, duhovnog starešinu koji je rukovodio seoskim ritualima i obredima, kao ja juče na Perunov dan. Sad sam vračara, ženski vrač, pa su me zato i nazvali prvo-
176