“ Ovo je vaša lična i platna kartica koja vam važi samo za Slaviju”, reče sekretarica.“ Pretpostavljam da znate da je tamo sve zajedničko, ali da biste u narodnim magacinima dobili šta vam treba morate imati karticu. Zato je dobro čuvajte.”
“ Da mi je neko ne ukrade?”, upitah iako sam znala da pitanje nije na mestu.
“ Neće vam niko ukrasti, tamo svako ima svoju, ali- da je ne izgubite.”
“ Znači, novac mi nije potreban?”, upitah za svaki slučaj.
“ Tamo ne. A za avionsku kartu imate karticu. Letećete‘ Air Slavijom’. Zato sam vam i rekla da je čuvate.”“ Čuvaću je, hvala.”“ Srećan put.”
***
Otišla sam kući u Minesotu da vidim roditelje i da im kažem da odlazim u inostranstvo na neko vreme. Nisam ih videla još od Božića kad je jezero bilo zaleđeno. Sada je bilo blistavo na popodnevnom suncu, a i guske na njemu bi bile blistave da nisu bile mokre od neprestanog ronjenja.
Mama je za večeru ispekla slatku pitu od jabuka. Tata Hari je sedeo u vrhu sola, a ja sa njegove leve strane. Preko puta mene, desno od tate, sedela je mama, kad ima vremena. Tata je strpao celo parče pite u usta i progutao ga, bar ja nisam videla da je žvakao.
„ Izvrsna pita, kuco“, rekao je, na šta se mama zahvalno osmehnula i zavrtela repom od sreće.
17