Deda ustade i krete prema jednom narandžastom krugu koji je stajao na ledini. Nisam mogla da vidim od čega je krug jer je bio prekriven ćilimom na kome je stajala klub-garnutura: kauč, dvosed i fotelja oko niskog stočića; kao soba za dnevni boravak, samo bez zidova.
" Ovo je leteći ćilim ", objasni mi Deda. " Smesti se udobno i drži se."
Zar je to taj helikopter kojim su Andrej i Stefan doleteli iz Beograda?', zapitah se u sebi.
Na jednom kraju je bila kabina u koju uđe Andrija. To zapravo i nije bila kabina u pravom smislu već samo nešto kao kontrolna tabla i konzola za upravljanje odvojena jednom žutom plastičnom, spiralno svijenom šipkom koja je konzolu odvajala od ostalog prostora. Ispred table i konzole bilo je sedalo na koje se smestio Andrija.
" Letećemo ", reče Andrija meni, " ali ne trebaš se bojati, vožnja je bestrzajna.
Ispritiskao je neke dugmiće na tabli ispred sebe, zatim izašao iz ' kabine ', pa došao i smestio se pored mene. Platforma se neosetmo izdigla na visinu od oko sedamdeset i pet centimetara i počela da klizi kroz vazduh. Odlebdeli smo do staze i lebdeli iznad nje putem kojim smo se dovezli na bicilima. " Ostali su nam bicikli ", rekoh. " Ne brini ti za to ", reče Deda, " ima služba koja će ih vratiti na mesto. ' Zato niko nije nezaposlen, ali niko i ne prima platu za svoj rad ' pomislih.
157