Za trenutak sam stajala zbunjena, ne znajući šta treba da radim. Gledala sam kako svi trče prema padoku.
" Nema razloga za žurbu ", reče Lana. " Konja ima dovoljno, a takmičenje nije za nagradu. Osim toga, svi Darini konji su dobri. Odrastaju u prirodi i slobodno trče svaki dan. Jedino je neki možda malo divljiji, neobuzdaniji. Utoliko bolje za nas. Ko prvi stigne u padok, uzeće mirnijeg konja, a oni nisu tako brzi."
Znala sam da je Lana u pravu i divila se njenom načinu izbora konja za trku – konji se sami biraju: oni najbrži ostanu neizabrani. Jedino što me mučilo bilo je sedlanje konja. Nikad mi tata Hari nije dozvolio da sama osedlam konja bojeći se da neću dovoljno zategnuti kolan i da ću pasti. Takođe, nikad mi nije dozvolio da jašem neosedlanog konja. Šta ću sad? "' Aj ' mo sad!", trže me Lana. U padoku je bilo još dosta slobodnih konja, iako je većina već bila izabrana. Iznenadila sam se kad sam videla da je tu i Dara. Jahala je jednog vranca bez ijedne bele mrlje. Belina njene golotinje jako je odudarala od boje konja. I da, konj nije bio osedlan. Andrija je jahao dorata, takođe neosedlanog, vodeći jednu belu kobilu za uzde. " Ona je za tebe ", rekao mi je pružajući mi uzde. " Nema sedla ", rekoh. " Niko nema sedla ", uteši me on. " Ako padneš s konja, ispadaš iz trke." Padok je bio dosta prostran tako da je i staza za trke bila prilično dugačka. Išla je duž ograde, skroz
149