“ Sami, jesi li pročitala članak?”, upitao me Deda Uča za večerom.“ Ima li nešto što treba razjasniti?”
“ Pa, ima”, odlučila sam da ga malo zezam.“ Vi ste mi rekli da je to sociološko-filozofski esej, a ovo što sam ja pročitala više liči na literarni, gotovo pesnički sastav, talentovanog srednjoškolca.”
Nevena i Nenad su prozreli moju nameru i krišom se smešili.
“ Opa!”, uzviknuo je Deda.“ Oštar si kritičar, Sami, ali u pravu si. Zato to i jeste esej, ogled, pokušaj, a ne naučni rad. Ja nisam naučnik i nisam vičan naučnom stilu i naučnim raspravama. Opisao sam zadrugu onako kako je ja zamišljam i pokušao da objasnim zašto smatram da je to jedini pravedan i prirodan oblik ljudskog udruživanja. Studirala si književnost i pretpostavljam da znaš da su čitaoci ti koji književnom delu daju značenje, koje proističe iz njihovog prethodnog iskustva i njihovog shvatanja sveta.”
“ Moje prethodno iskustvo o komunističkim radnim zajednicama je oskudno, priznajem”, rekla sam.“ Ono proističe samo iz knjiga; u ovom slučaju mi pada na pamet samo“ Uzorana ledina”, Mihaila Šolohova. On je, doduše pisao o kolhozu, ne o zadruzi, ali i to je komunistička radna zajednica.”
“ Šta si zapela komunistička pa komunistička?”, naljuti se Deda.“ Vama Amerikancima se stalno priviđa komunizam kao pretnja vašoj sigurnosti i miru, vašem bogatstvu. A naglasak uopšte nije na komunizmu, nego na pravičnosti i humanizmu. Doduše, znam da pravičnost i humanizam nisu u skladu sa vašim
127