zadrugu u celini, ' za opšte dobro ' kako se to obično kaže. To može biti nabavka stoke ili poljoprivrednog oruđa i alatki, nabavka nove deće i obuće za zadrugare, nabavka knjiga i igračaka za decu. Reći će neko: ' Stalno pominješ decu, a otkud deca tu?'
Rađaju se, naravno. U takvim, porodičnim zadrugama, u prošlosti se rađalo najviše dece jer je okruženje bilo najpovoljnije za to. Zajednica ti daje sigurnost, svi su zaposleni i stambeno situirani, nema opasnosti od otpuštanja s posla. Svima je osigurana hrana, nega u slučaju bolesti i porođaja. Deci nisu potrebne jaslice, vrtić, zabavište. Za to su zaduženi starci kojih ima bar dve-tri generacije( deda i baba, pradeda i prababa, čukundeda i čukunbaba) tako da su deca u potpunosti zbrinuta sve do polaska u školu.
Na zadružnim skupovima za istim stolom sedi više generacija staraca. Pored domaćina, koji je najstariji, tu su i njegovi sinovi, unuci, ređe praunuci, ali ima i toga, dok čukununuci obično trčkaraju okolo. Pa gde spava tolika čeljad?!, zapitaće neko. Oko velike kuće, u istom dvorištu ima i više koliba, tzv. vajata, koji se podižu za svaki mladi par. Znači, kad se neki sin, unuk, praunuk, oženi, njemu i njegovoj nevesti se izgrađuje vajat. Vajat se najčešće sastoji od jedne jedine prostorije, ali ih ponekad ima i više, zavisno koliko se dece očekuje.
Ne treba ni isticati društveno-ekonomske prednosti zadruge( briga o deci, starima i bolesnima, što odmah smanjuje potrebu za nekim društvenim ustanovama( predškolske usanove, stacionar, dom za stare). Ekonomske prednosti su, međutim, nemerljive( svi su
125