" Stevo, izvinite ", prekidoh ga. " Vi potičete iz bogate buržujske porodice. Kakvo je vaše mišljenje o Zadruzi?"
" Hm, buržujske porodice … Teško da se to može reći. Deda Steva je bio zelenaš, davao je novac na zajam po velikim kamatama. Da je bio bankar, moglo bi se reći da je buržuj, ali … Ne, za nas se može reći da smo bili kulaci, dobrostojeći seljaci koji imaju više nego što im treba. O dedinim poslovima nikad nisam mislio kao o nečem dobrom. A Zadruga? Kao da ju je Bog stvorio da učini dobro ljudima. Svi su ljubazni i predusretljivi, deca i ja smo uvek imali sve što nam treba, kako da ne budem zadovoljan?" " Ali ipak ste nastavili da pijete?", primetih. On obori glavu. " Jesam, i stidim se zbog toga, ali … Uča me je više puta izgrdio zbog toga, a onda me poslao na lečenje. Vratio sam se kao izlečen, ali … radim u vinariji, iskušenje je veliko pa … hoćete da vam sipam?"
Držao je bocu u ruci i često sipao i pio tokom ovog razgovora. Meni je čaša bila prazna, a u flaši je bilo još za pola litra vina. " Neka, sipajte sebi ", rekla sam. Zahvalno me pogledao i napunio sebi čašu. " Ma dajte, da istresemo ovo ", navaljivao je. Pružila sam čašu i on ju je napunio. Podigao je svoju čašu.
" Aj ' da smo živi i zdravi ", nazdravio je, a zatim sasuo vino u sebe. Grkljan mu je dva-tri puta mrdnuo gore-dole i gotovo. Zatim je u čašu usuo preostalo vino. Boca je sada bila prazna.
114