smirila na neko vreme."
" Daće bog da to bude trajno ", reče iznenada vojvoda Branilo. " A šta si ti hteo, sine? Je l ' nešto vezano za državne poslove?"
" Ma, ne ", reče Miloš. " Svratio sam samo da ti se javim. Idem s Rojlom na Vilingor na nekoliko dana."
" Dobro, sine. Ali, nemoj da se baviš tamo. Znaš da vas knez očekuje u Kruševcu, tebe i Srđu."
" Znam, oče. Ali, pravo da ti kažem, ne veselim se tome. Tek sam došao s puta. Voleo bih da ostanem neko vreme s vama, da se poigram sa sestrama, da tebi pomognem."
" Znam, sine. Ali, dužnost prema otadžbini pre svega. A kad se vratiš, onda ćeš već ti odlučivati o svemu, jer, ti ćeš tada biti vojvoda, a ja ću u mirovinu, biću starosta kao i uvek." " Još si ti mlad, oče, kakva mirovina." " Za neke stvari sam mlad, slažem se, ali … Znaš li da me Srđa onomad zbacio s konja? I mene i Zavišu. Jedino mu još Borko odoleva, ali, on je sedam godina mlađi, a od Zaleta čitavih deset."
" Nije to ništa, Srđa i mene zbaci s konja ", reče Miloš.
Znao je da mu je otac još jak i bilo mu je žao što se tako lako predaje.
" Tebe samo ponekad, a mene i Zaleta redovno. Gotovo je, sine. Mi, koji smo vas učili da se borite, sad ne možemo s vama u kraj. Niti sam ja za vojvodu, niti je Zale za zapovednika."
" Dobro, stari. Biće bolje, ne očajavaj."
8