smirila na neko vreme ."
" Daće bog da to bude trajno ", reče iznenada vojvoda Branilo . " A šta si ti hteo , sine ? Je l ' nešto vezano za državne poslove ?"
" Ma , ne ", reče Miloš . " Svratio sam samo da ti se javim . Idem s Rojlom na Vilingor na nekoliko dana ."
" Dobro , sine . Ali , nemoj da se baviš tamo . Znaš da vas knez očekuje u Kruševcu , tebe i Srđu ."
" Znam , oče . Ali , pravo da ti kažem , ne veselim se tome . Tek sam došao s puta . Voleo bih da ostanem neko vreme s vama , da se poigram sa sestrama , da tebi pomognem ."
" Znam , sine . Ali , dužnost prema otadžbini pre svega . A kad se vratiš , onda ćeš već ti odlučivati o svemu , jer , ti ćeš tada biti vojvoda , a ja ću u mirovinu , biću starosta kao i uvek ." " Još si ti mlad , oče , kakva mirovina ." " Za neke stvari sam mlad , slažem se , ali … Znaš li da me Srđa onomad zbacio s konja ? I mene i Zavišu . Jedino mu još Borko odoleva , ali , on je sedam godina mlađi , a od Zaleta čitavih deset ."
" Nije to ništa , Srđa i mene zbaci s konja ", reče Miloš .
Znao je da mu je otac još jak i bilo mu je žao što se tako lako predaje .
" Tebe samo ponekad , a mene i Zaleta redovno . Gotovo je , sine . Mi , koji smo vas učili da se borite , sad ne možemo s vama u kraj . Niti sam ja za vojvodu , niti je Zale za zapovednika ."
" Dobro , stari . Biće bolje , ne očajavaj ."
8