E-BOOK Slobodan Anić - Vojvoda Miloš | страница 285

moja draga“, reče Milan gledajući devojku u oči, od
čega se ona uzvrpolji. „Ne mogu ti vratiti zaručnika. Ja
ti idem poginuti dušo. Ali, ako Bog da pa se živ vratim
sa Kosova, daću ti sebe.“
Zavuče ruku pod pojas i izvadi prsten koji je
nameravao da noćas da Jelisavki. „Evo ti ovaj prsten
kao zalog moga obećanja.“
Uze njenu ručicu kojom je držala božurove pa
natače prsten na njen domali prst. „Hoćeš li se udati za
mene?“
Devojka buknu u licu kao božurovi koje je držala, a
grudi joj se od uzbuđenja nadimahu. Proguta gvalju u
grlu i podiže glavu da pogleda Toplicu pravo u oči što
je bilo teško jer je bila za glavu niža od njega. „Vojvodo
Toplice, ti mi činiš čast“, reče. „Ti znaš da ja nisam
plemenita roda; moj otac je samo seoski kolar.“
„Jesi, dušo, ti si najplemenitijeg roda“, reče Milan.
„Svakom vojvodi trebaju kolari, kovači, potkivači,
pekari… A, koliko znam, još ni jednom kolaru nije zat-
rebao vojvoda. Prema tome, ti si plemenitijeg roda.“
Milan još nije hteo da joj otkrije da je i njegov otac
samo seoski kovač. Ako se živ vrati, reći će joj.
„Onda prihvatam tvoj dar, vojvodo Milane, i
darujem i ja tebi ovaj svileni rubac, neka nas zauvek
veže.“
Rekavši to, prope se pa omota rubac Milanu oko
vrata i zateže ga primakavši mu glavu dovoljno da
spusti lagani poljubac na njegove usne.
„Neka te sreća prati, vojvodo, da mi se živ i zdrav
vratiš.“
285