"Za uspešno obavljen zadatak i siguran povratak
kući", reče i ispi vino u nekoliko gutljaja. Isto učiniše i
njegovi drugovi.
"Uh", uzviknu Toplica, "dobro je. Ovako može da se
živi."
Zatim navališe na hranu. Očekivali su tvrde lepinje
i iznenadiše se videvši da su sveže, tog jutra pečene.
Jeli su kao da su danima gladovali. Grizli su cele,
neoljuštene krastavce začinjavajući ih sirom. Sir je bio
dovoljno slan da zasoli i krastavce, i meso, i celinu,
kako je starica nazvala celer.
Kad osetiše da su siti, zastadoše i napuniše putire.
Ispijali su vino polako, ne nazdravljajući. Mućkali su
ga po ustima da bi mu što bolje osetili ukus i miris.
"Vino je vrhunsko", reče Kosančić. "Nema bolje ni
u Prokuplju."
"Pa vidiš da je i ono od prokupca, koju mi u
Gradini zovemo kameničarka, a ovde ga zovu zarčin",
reče Obilić setivši se da ga je pio kad su on i Milosna
bili u poseti njenom ocu vojvodi Momčilu.
"Možete da zovete kako hoćete, ali ipak znate da
joj je poreklo iz Prokuplja."
"Naravno da to znamo, kao i to da je to carsko vino,
vino Nemanjića, uzgajeno u njihovim vinogradima."
"Tako je", reče Kosančić. "Kažu da je lozu lično
veliki župan Stefan Nemanja preneo iz Zete u Rašku."
"Verovatno je tamo rasla na kamenu pa je zato
nazvao kameničarka", reče Obilić.
"To zaista ne znamo", reče Kosančić. "Ko će znati
sa koje čokoti je mladi Nemanja uzeo plemku."
246