„A reka? Nije daleko?“
Milutin se dobrodušno nasmeja. „Nije, gospodaru.
Kao što već znaš, samo siđi nizbrdo.“
Naravno da je znao. Osim toga, kupanje u reci mu
je više odgovaralo, nego korištenje one skalamerije u
kupatilu. Zato se iskrao iz dvora odmah i otišao na
reku. Skinuo je svu odeću sa sebe i zagazio u vodu.
Voda je bila malo hladnija nego na Jasku, ali je Milošu
to i odgovaralo, da se osveži posle dugog jahanja.
Zaplivao je nizvodno, zatim se okrenuo i zaplivao
uzvodno. Odjednom je začuo smeh i devojačku vrisku.
„Ne, Jelo!“, cičala je Olja smejući se razdragano.
„Reći ću te Milanu.“
Bile su to princeza Olivera i Jelisavka, kuvarica i
njena družbenica.
Sad se Miloš našao u nevolji. Nije želeo da ga Olja
vidi, a i knez je tako zapovedio. ‚Šta ću sad‘, zapita se,
‚moram pribeći čaroliji.‘ Zaroni u vodu i zapliva.
„Kikiki“, zakikota se Olja kad jedan veliki som
dopliva do nje i zagolica je po stomaku i slabinama.
„Šta ti je“, zapita je Jelisavka.
„Ovaj me som njuši i škaklji. Vidi koliki je.“
„Olja, pa u Resavi nema somova. Resava je mala
reka za njega.“
„Ali, vidi, evo ga. Došao iz Dunava, sigurno.“
„Kako je mogao da dođe čak ovamo?“
„Što kako? Pa doplivao Moravom“, objašnjava Olja.
„Aha, pa se zavukao u našu malu Rasinu“, naruga
se Jelisavka. „Nije, Olja. To je Miloš došao da te
pomazi.“
216