nesporazum?"
" Sećaš se da me prošli put osudio što sam se oženio bez crkvenog blagoslova. Kaže da smo živeli u grehu i u grehu začeli dete. Da je moja Vidra Koviljka dete sotone." Miloš je govorio ljutito, sa gorčinom. " Polako, Miloše. To je on govorio sa crkvenog stanovišta. Nije te osudio Ratko, bivši carev vitez, ni Ratko, seoski čobanin, nego Ratko pop. Uostalom, vi ste nekad bili najbolji prijatelji. Koliko znam, tebi treba da zahvali što je selo pristalo da gradi crkvu. Ako je neko zaslužan, ili kriv, što smo postali krišćani, to si ti."
Miloš obori glavu. Znao je da to jeste tako. I sve češće se kajao zbog toga. Ali je istovremeno bio i svestan da su tada učinili pravu stvar. Ne možeš ostati u rodnoj veri dok su oko tebe svi krišćani, ceo svet, pa čak i braća Rusi i Česi.
Nije on imao zbog čega da se boji susreta sa Ratkom; nije imao čega da se stidi. To što se sa Milosnom nije venčao u crkvi nego po starom slovenskom običaju, to je za crkvu, možda greh, ali on nije time povredio Ratka lično, Ratka, svog druga sa kojim je zajedno čuvao seoske ovce na Badlju; Ratka, dobrog čoveka, koga je zavoleo već pri prvom susretu; Ratka, prvog krišćanina koga je upoznao, koji nikad nije lagao i bio uvek spreman da svakome pomogne( osim kao sveštenik, prođe mu kroz glavu); Ratka, sveštenika, koji ih je sve krstio, na slovenski praznik Kupala, ili krišćanski Ivandan, na Jasku, pre pet godina.
126