Prstenkanje
Zajedno sa birićima koji veselo čavrljaju na seoskoj
utrini oko Jabuke ispililo se i proleće, mlado i goluž-
dravo. Na utrini su i deca, ali među njima nema ni
Miloša ni Vedrane. Cveta izviruje kroz vratnice i gleda
po utrini, zatim odmahne glavom, pa se okrene
Koviljki.
"Mamo, a di su deca?"
"Pobogu Cveto, pa zar ne čuješ ciku iz kolibe?"
Koliba je kućerak koji je Branilo napravio za Ratka,
bivšeg viteza i monaha isposnika, koji je u međuvre-
menu postao pop. Doduše, morao je i da se oženi, ali je
to muški podneo. Našli su mu Milevu, udovicu bez de-
ce iz Golubinja, dvadeset i nešto godina mlađu od
njega. Mileva nije htela da živi u kućerku u tuđem
dvorištu. pa su se odselili u parohijski dom koji je,
predviđen za popa, bio odavno sagrađen i čekao na
useljenje svojih žitelja.
U kolibi je još uvek boravio Srđa, koji je, iz nekog
razloga, 'zaboravio' da se vrati u svoju Gružu. Doduše,
niko ga nije ni podsećao. Sada su s njim u kućerku bila
sva deca koju smo već ranije upoznali: Miloš i njegove
sestre, Zora i Dana, Vedrana i njene sestre, Dara i
Tijana, Ravijojla i njena sestra Stamena. Srđa ih je učio
novu igru.
"Ja u rukama imam prsten", rekao je držeći sasta-
vljene dlanove. "Držite i vi ruke ovako. Ja ću spuštati
svoje dlanove između vaših i nekome od vas ću dati
9