"Osim što vas – Veju, Rojlu i Srđu ne mogu da
ponesem."
"Ne možeš, sine", reče Branilo. "Sa nama moraš da
se oprostiš, bar za neko vreme. I nije tačno da ti treba
samo ono što ti treba i ovde – treba ti i oružje."
"Šta će mi?", naroguši se Miloš.
"Ako ti i ne treba za borbu, treba ti za lov: da uloviš
sebi hranu kad ogladniš. Odavde možeš poneti za dva
dana najviše. Posle moraš sam da se snađeš."
"Ne moram da jedem meso. Ima plodova."
"Moraš, sine. Bez mesa nema sitosti; znaš to i sam.
Osim toga, ti rasteš, a to bez mesa, mleka i sira ne
može. Zato ćeš, osim koplja, poneti i luk, kratak nož i
mač."
"Neću mač."
"Kako nećeš? Jesi li video dosad viteza bez mača?"
"Ja nisam vitez."
"Ali ćeš biti. Zato sad moraš biti opremljen kao da
već jesi. Mogu te usput napasti razbojnici, moraš se
braniti."
"Zašto bi me napali, ne nosim nikakvo blago."
"Ovoga puta hoćeš. Ne mogu te poslati na put bez
novca. Ponećeš stotinu dinara, da ti se nađe."
"Dobro. Neka bude kako ti kažeš. Samo, ne znam
šta će mi."
"Nikad se ne zna na šta možeš na putu naići, za šta
ti može zatrebati. Zato se i kaže 'nek ti se nađe'."
"Znači – da ja počnem da se spremam?", upita
Miloš.
"Spremaj se, sine", reče Branilo. "Prvo se oprosti od
42