od pečene gline i vrlo lepo napravljene i ukrašene.
Videlo se da je u njihovu izradu uložen veliki trud.
Milošu pade nešto na pamet.
“Ilijaze, kako je tebi prezime?”
“Duka”, odgovori Ilijaz.
“A, pa i ti si, znači, plemićkog porekla”, zaključi
Miloš.
“Mog dede deda je bio vojvoda”, odgovori Ilijaz.
Znači, pre više od jednog stoleća, zaključi Miloš
računajući svaki naraštaj po trideset godina.
“I šta je bilo s njim?”, upita Miloš.
“Poginuo je u nekom boju”, sleže Ilijaz ramenima.
“Vojinovići su zauzeli našu zemlju. Ova ravnica je bila
naša dok nam je nisu uzeli. Ali, takvo je pravo jačega,
šta se tu može.”
“A ko je sada gospodar ove zemlje?”
“Car Dušan je dao na upravu i korišćenje srpskoj
crkvi. Sad pripada manastiru Hilandar. On je čak na
Svetoj Gori, a imanje im je ovde.”
“Pa kako ubiraju porez čak otuda?”, zapita Miloš.
“Preko ovdašnjih velmoža koji im šalju novac”,
odgovori Ilijaz.
“Hoćeš da kažeš da plaćate porez u novcu!?”, začudi
se Miloš jer je znao da to nije uobičajeno.
“Ne, mi ovdašnjim velmožama dajemo desetinu,
kao da su oni gopodari, a oni manastiru daju novac.”
“Koje su to velmože?”, upita Miloš.
“Menjaju se svake godine, otkako je gospodar
Nikola pobeđen. Svakog koledara je drugi. Prošle
godine je to bio ban Strahinja.”
114