parohiju, odnosno župu, nego žive u manastirima. Manastir
obuhvata crkvu pored koje su smeštene monaške kelije u kojima
žive monasi. Monasi su ljudi koji su, kao ja, odlučili da svoj život
posvete Bogu, provodeći ga u molitvi i duhovnom miru. Znači, ja
sam monah ili kaluđer, a ne pop. Ja nemam svoju parohiju i došao
sam iz manastira gde sam učio čitanje i pisanje, grčki i latinski
jezik, a znam i arapski i pomalo persijski.
- Nisam znao ni da postoje svi ti jezici – odvali Milan i svi se
nasmejaše.
- Postoje, dečače, i ti i mnogi drugi. Na svetu postoji mnogo naroda i svaki od njih ima svoj jezik. Ali, nisi mi rekao kako se zoveš.
Tvoji drugovi to znaju, ali ja ne znam.
- Ja sam Milan Toplica iz Gruže – reče Milan.
- Jesi li ti, Milane, krišćanin?
- Jesam, oče Teofile – reče Milan.
- Ko je još krišćanin, neka ustane? - upita otac Teofil.
Ustadoše svi osim Miloša, Vedrane, Ravijojle, Iskre i Janje.
- Odlično! - reče otac Teofil. - Nadam se da ćete i vas petoro uskoro postati krišćani.
- Samo ako i naši roditelji to postanu – reče Miloš.
- Naravno – složi se otac Teofil. Ali. - Vi ćete ih ubediti da se
krste. Ceo svet je krišćanski, ne znam kako ste vi ostali nekršteni.
- Naš starosta je odbijao da se krsti – reče Miloš.
- Starosta?! - iznenadi se otac Teofil. - Zar vi nemate gospodara?
- Imamo, uredno dajemo desetinu.
- Čudi me da vas nije naterao. Gospodari znaju biti okrutni.
- Čuo sam da je starosta rekao da oni koji se krste ne moraju
davati desetinu, ali ljudi nisu hteli – reče Miloš.
- A ko vam je gospodar?
- Ne znam – odgovori Miloš. - To stariji znaju.
- Treba da ubedite vaše starije da se krste. Ja ću vas sada učiti
slovenskoj veri samo zato da se ne zaboravi, neki krišćani su je već
zaboravili, ali ne mislim da je dobro zaboraviti svoju rodnu veru
samo zato što si prihvatio neku drugu.
- Oče Teofile, zašto popovi govore da je naša vera nečista, a
naše bogove proglašavaju zlim demonima? Zar može Lada, ta prelepa devojka, biti zli demon?
99