66. SRĐO, DRUŽE, PA GDE SI TI?
Kroz tanko platno kojim je zastrt prozor začu se topot konjskih
kopita. Ko to jaše ovako rano?, pomisli Miloš i probudi se. Dođe do
prozora i razgrnu platno. Nije bilo previše rano, jutarnja magla se
već razišla.
Kod ograde vrta kojom je bila ograđena jabuka, ugleda jahača,
svog štrkljastog, koji mu je izgledao nekako poznat.
Pa to je Srđa! Kad je ovoliko porastao? Bio je tek malo niži od
njega dok su bili u učilištu, sad mu se činio dosta viši. To je njega
Veja mislima pozvala kako sam joj i rekao. Miloš požuri da obuče
platnene gaće kako bi izašao pred druga.
Kad je izašao na utrinu, ugleda Vedranu u Srđinom zagrljaju.
- Hej, ugušićeš me! - otimala se ona.
- Srđo, druže, pa gde si ti? - povika Miloš prilazeći mu i izdaleka pružajući ruku. - Zar ja da ti čuvam devojku. Ne mogu da je
odbranim od momaka. Stalno joj dosađuju.
Srđa se smešio.
- Pa kad je ovako… okrugla i… zgodna.
- Srđo, pa ti se smešiš! - uzviknu Vedrana. Nisi više Zlopogleđa.
- Primetio sam da svi više vole nasmejane ljude - reče Srđa. Ali jesam i Zlopogleđa, kad sam ljut.
- Strašan si kad si ljut - reče Miloš. - Nadam se samo da se nikad nećeš naljutiti na moju drugaricu Veju.
- Ona je tvoja drugarica, ali ja je volim - reče Srđa.
- I teba da je voliš – dočeka Miloš – inače ćeš imati posla sa
mnom.
- Voleću je, budi siguran u to.
- Dobro, hajde da se sklanjamo sa utrine - reče Miloš.
- Biraj kod koga ćeš; kod Veje, kod mene, a i Rojla sad živi ovde,
možeš i kod nje?
- Neće kod Rojle - pobuni se Vedrana.
- Ja bih prvo kod tebe, bar dok ne upoznam Vejine roditelje reče Srđa.
- Pa onda, hajde. Povedi i konja. Njega ćemo smestiti u konjarnik, imaće društvo.
- I nije mi neki konj, raga obična - reče Srđa. - Kod svake grane
358