30. NA ZALEĐENOM JEZERU
Do Mokoši su naučuli da pišu sva slova azbuke. Nisu uvek sa
sigurnošću raspoznavali svako, pogotovo ako nije u reči, ali su
uglavnom znali svako da napišu. Najbolja u pisanju je bila Vedrana,
to je potvrdio i otac Teofil i deca nisu mogla da se ne slože s tim.
Njena sva slova su bila jednaka i okrugla, dok su Velinkina, na
primer, ličila na razvaljen plot.
Ali, kada je trebalo zaista pisati, a ne prepisivati, pokazalo se
da najtačnije pišu Iskra i Miloš. Oni su znali da bez greške napišu
reči i rečenice koje im je govorio otac Teofil. Znali su, čak, i da sami
smisle i napišu odgovore na postavljena pitanja. I to potpunom
rečenicom. Milanu i Velinki je to dosta teško išlo, dok su se
Vedrana i Ravijojla pomagale azbukom koja je bila ispisana na
drvenoj ploči na zidu učionice. Ivan je, takođe imao poteškoća da
savlada pisanje i čitanje, ali je zato, prvi od nevilenjaka uspeo da
poleti, na čemu mu je Velinka silno zavidela, ali je uskoro i ona
uspela u tome.
Obrali su dunje i mušmule i sve manje mislili na nogomet. Već
su i zaboravili na to jer je vreme bilo tmurno i hladno. Jednog jutra,
kad se magla podigla sa jezera, videše da u njemu više nije voda
nego led.
U učionici ih je sačekala Zagorka, starešina svih vila.
- Draga deco – počela je – ja znam da i vi, ka o sva deca, volite
da se klizate na ledu. Zato sam došla da vas zamolim da ne činite
to, ako neka od nas, ja, Ljuba ili Radoš ili bilo koja vila, nismo prisutni. Može led da se provali pa da potonete ne daj bože. Ko posle
da vas izvuče ospod leda?
- A otac Teofil? - upita neko.
- Videli ste da otac Teofil teško hoda. Mislite li da bi on mogao
da vam pomogne? Zato mi, molim vas, obećajte da se nećete klizati
po jezeru dok vam Ljuba ili ja ne kažemo. Miloše, Iskra, Janjo, vas
zadužujem da vodite računa o tome i da pazite na ostalu decu.
- A zašto njih? - upita Ravijojla.
- Zato što su oni vile i imam pravo da to zahtevam od njih.
Osim toga, oni mogu i da polete, lakše će vas čuvati.
- Znam i ja da letim – reče Ravijojla.
141