E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti

DEO PRVI Opet isti san, isti neuspeli pokušaj. Pružao je ruku koju nije mogla da dohvati. Njegova desnica tražila je spas, toliko malo je falilo da se šake spoje... Uvek ista scena, bez novog detalja, i uvek pred zoru. Pustinja, čovek stoji nedaleko od nje, pruža joj ruku, ali ona je paralizovana, ne može ni korak dalje. Želi da mu pomogne, oseća njegovu patnju u sebi, svesna je da nešto od nje zavisi. Isto tako, svesna je i ko je on. Gledala je u nesrećnog, lepog čoveka, obučenog u tamno braon tuniku, kao da je navukao vreću na sebe. Na nogama je imao jednostavne sandale, ona obuća koja je danas poznata kao „Rimljanke“, bio je tamnoput, visok, snažne građe. Crna kosa padala mu je na ramena, bila je prava i tanka, oči krupne i tamne, obrve izrazito guste i crne, usne razvučene, kao da se smeška, ali to je samo prividno. Njegove usne bile su skamenjene u duševnom bolu, a duguljasto lice nosilo je po koju urezanu crtu. Iznenada je počeo da joj dolazi u san i ništa nije govorio. Jedina komunikacija među njima bila je mislima. Sara bi svaki put u sebi rekla: „Ti si Juda...“ Njegov pogled postajao je još nesrećniji pri spominjanju tog imena. Pružao je ruku koju nije mogla da dohvati, oboje su bili paralizovani u svetu snova, dok ih je delilo vreme od preko dve hiljade godina. Dešavalo se dva-tri puta sedmično i Sara je pokušala dati sve od sebe kako bi rešila ovu enigmu. Ovog jutra je ustala teško, pogledala u sat na telefonu i brzo otvorila prozor. Početak jula 2016. bio je dovoljno topao period 9

E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Página 9