E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 59

Ješua je doveo dvanaestoricu za sobom, njima je poverio sve tajne koje su i meni bile poznate još od Kumrana.
Magdalenu sam jednog jutra video u njihovom dvorištu,
sedela je sa Marijom i Josifom, ali još neko sa njima je
sedeo, jedno dete. Odmah sam odjurio kod njih, oduševljen što vidim moju sestru i poluboginju, onu koju sam
zvao Ljubav. Hteo sam još jednom da joj se zahvalim što
sam ovo što jesam, ali mi jepažnju privuklo dete, crvenokosa devojčica. Pomislih da ja preda mnom snoviđenje,
mala Magdalena, potpuno ista, samo što je mala, tri ili
četiri godine starosti. Njen plavi pogled bio je isti kao i
Ješuin, lepota Magdalenina.
„Upoznaj Saru-Tamar“ - rekla je Magdalena i zagrlila
me sestrinski.
„Kako? Ovo je tvoje... vaše dete?“
„Jeste, naša je. Rodila sam je pre tri godine. Začeta je u
Kumranu, i tako smo prekršili pravila, i dobili nju.“
„Zamisli, ni mi nismo znali da Ješua ima kćerku“ - rekla
mi je Marija iskreno, dok je sva blistala od sreće. Ja sam
kleknuo pred Saru-Tamar, i ona je za mene bila svetinja.
„Princezo, neka te sreća prati. Radujem se što postojiš.“
Ona mi se nasmešila, kao i svako drugo dete, samo što
sam imao osećaj da me nekako ispituje pogledom.
„Pričao sam joj da ti imaš dve devojčice, tako da neće
biti sama“ - reče mi Josif.
„Biće mi drago, svi ćemo se radovati! Tvoj otac i ja smo
se igrali, baš tamo, ispod onog drveta. Pravili smo figure
od blata i svašta smo radili, kako bi naljutili naše mame.“
59